Srbijanska književnost, ili tacnije govoreci: srpska književnost u Srbiji, srecom samo je jedan sastavni deo srpske književnosti ali najvažniji i najnapredniji sastavni deo njen. I taj položaj Srbije u duhovnom i kulturnom životu srpskoga naroda novijeg je datuma, tek od poslednjih cetrdeset godina. U toku celoga Srednjega Veka, srpsko središte bilo je u Staroj Srbiji, i tek od kraja XIV veka, od kako su Turci navalili na srpsku državu, Srbija je pocela igrati neku ulogu u politickom i kulturnpm životu srpskoga naroda. Za vreme vlade despota Stevana Visokoga stvorila se znamenita škola „resavskih prevodnika”, ali sa padom Srbije i nje je nestalo kao i svakog drugog duhovnog života. Srbija je postala veliki put, kojim su Turci nadirali u Madarsku i Austriju; stanovništvo u njoj bilo je robljeno ili raseljavano; njene varoši postale su uboge palanke sa desetinama kuca, a zemlja je bila tako pusta, da se po recima jednog letopisca, po citav dan hoda petao nije mogao cuti. XVIII vek je bio vek duhovniga preporodaja srpskog, ali u njemu Srbija, opusteli beogradski pašaluk, nije uzela nikakva udela. Sav srpski duhovni život bio je usredereden kod onnh nekoliko stotina hiljada srpskih begunaca, rasejanih po ugarskim stepama i varošaka, koji su, posle gotovo celog jednog veka stradanja i gonjenja, uspeli ne samo da održe svoju veliku i nacionalnu osobenost, no i da polože osnove srpske narodne kulture i srpske narodne književnosti. Ali ti Srbi nisu zaboravljali svoju balkansku postojbinu, svoje staro „bjedno otecestvo”. Srpski crkveni Sabor od 1707 godine nije nikako hteo pristati na nalog carskoga komesara da se karlovacka mitropolija crkveno izdvoji od pecske patrijaršije, i tek 1710 vlast je silom izvela to cepanje. Za doba austrijske okupacije, od 1718 do 1738 srpski sabori cinili su sve moguce da se karlovacka i beogradska mitropolija sjedine i da bude jedna crkaena vlast za sav srpski narod u austrijskoj monarhiji. Docnije, na kraju XVIII veka, jedan od uzroka velike popularnosti Josifa II medu Srbima, bilo je njegovo oslobodenje Srbije od Turaka. 1783 godine Dositej Obradovic, u Pjesni o izbavljeniju Serbije, proslavljao je „ Josifa vtorog” kao „Serbije mile blagog spasitelja”: (…) Isto onaka kao što je više no iko ucinio za stvaranje modre nacionalne ideje kod Srba. Dositej Obradovic je više no iko jasno video i recito kazivao šta znaci oslobodena Srbija za srpski narod. Ostareo, on je oslobodenje Srbije sa zanosom pozdravljao. U T r s t u on ne samo da je medu bogatim i rodoljubivim srpskim trgovcima „Sarajlijama i Trebinjanima”, skupljao priloge za srpeke ustanike, no polovinu svoje skromne uštedevine starog domaceg ucitelja, uštedevine koja se za cetrdeset godina rada popela do 400 forinata, on daje da šumadijski ustanici kupuju barut i puške. U P j e s n i n a insurekciju Serbijanom, on je iz dubine svoge razumne i cestite duše klicao: (...) Dositej Obradovac bio je jedan od onih vrlo retkih naših ljudi koji su od prvoga casa videli istorijski znacaj jedne lokalne i male pobune, i koji su ustanku raje beogradskog pašaluka dali veliki znacaj pocetka nacionalnog oslobodenja srpskog naroda: (…) I u svojim pesmama, pocev od 1805, on kazuje svoju silnu želju: „sladkim slobodnim matere naše Srbije vozduhom gdeno bud disati“, otici medu „srodne, mile ljude”, dizati škole, štamparije, organizovati prosvetu „ljubime naše Serbije“. Radeci i ranije poverljive poslove za „Serbsku Insurekciju”, on je izmedu 1 i 13 avgusta 1807 prešao u Srbiju. I može se reci, od tada pocinje sav duhovni život Srbije. Stari Dositej nije docekao nesrecu od 1813, kada je sa svim ostalim propala i njegova Velika Škola i svi drugi skromni pocetci prosvetnoga rada. Ali, Srbija je bila samo posrnula a ne pala, i posle 1815 ponovo se u njoj krenuo prekinuti rad. Uslovi prosvetnoga rada u obnovljenoj Srbiji nisu bili laki, a u izvesnim trenutcima izgledali su cak i nemogucni. Dva jedina srpska pisca onoga vremena rodena u Srbiji, Vuk Karadžic i Milovan Vidakovic, živeli su i radili medu ugarskim Srbima; prvih desetina XIX veka srpske knjige išle su u desetinama primeraka u Srbiju; 1816 godine, jedini srpski list onoga vremena, Novine Srbske, išao je u celu Srbiju u pet primeraka, od kojih je jedan bio za Kneza Miloša, koji nije znao ni citati ni pisati. 1827 godine, u svom almanahu Danici, uclanku „Geograficesko-statisticesko opisanije Srbije”, Vuk Karadžic je pisao; „U Srbij”, kao i u Bosni i Ercegovini, ni u sto sela nema svuda jedne škole... Osim popova i kaludera, jedva bi covek u 1000 duša mogao naci jednog coveka, koji zna pismo citati (a pisari su, kao što je napomenuto, i medu popovima i kaluderima rijetki). Ljudi upravo misle da knjiga nije ni za koga drugoga osim kaludera i popova. Tako ne samo knezovi i kmetovi i narodni trgovci po selima, nego i mnogi varošani racunaju u gra i kukuruze i racune svoje zarezuju u raboš”. Srbija se nije mogla preko noci otresti cetirvekovnog varvarstva, i u njoj je još vladala nekulturnost, divljina, deopotizam i opšte neznanje. Cinovnici su cesto bili batinani, a ljudima od škole i knjige nije poklanjana nikakva pažnja. Najslavniji sin tadašlje Srbije, Vuk Karadžic, koji je u to vreme vec bio stekao svropski glas, u državnom „Djelovodnom Protokolu” za 1823 pominjesekao „spisatelj slepackih pesama”, kneževa okolina naziva ga „budalom , „nevaljalcem”, „sakatim i pakosnim nesretnikom”, a za Kneza Miloša on je „bogalj”, koji je pokupio „kojekakve pesme narodne“ i ciji je sav posao „kojekakva blebetanija”. I u takvim prilikama pojmljivo je da su kulturu u Srbiji za prilicno dugo vreme predstavljali Srbi iz Ugarske, „nemackari”, kako su ih onda zvali, koji su bili došli za državne cinovnike. Od osnivanja državne štamparije u Srbiji, oseca se jaci duhovni i književni život u zemlji. U Kragujevcu se prireduje prvo celokupno izdanje spisa Dositeja Obrodovica; u Srbiji se javljaju almanasi kao Z a b a v n i k, G o l u b i c a i Uranija i casopisi kao Podunavka. Srbija vec