Svi oni koji su pisali o Slovenima kao rasi konstatovali su kod njih jednu opštu crtu: slabu volju, nedostatak lične inicijative, pasivnost, nesposobnost za dug napor i istrajan rad. Na te kobne osobine cele slovenske rase mislio je Turgenjev kada je pisao, da je Rus „započet, a nedovršen čovek", i na to isto ciljaju nemački sociolozi i antropolozi sumnjive naučne vrednosti kada pišu o „inferiornosti slovenske rase". Te osobine, koje su mnogo više posledica političkog i socijalnoga stanja u toku vekova, no neke stalne, urođene duševne crte, ipak su jedna nepobitna činjenica o kojoj se vrlo mnogo mora voditi računa. Kod nas Srba ta slovenska apatičnost i pasivnost još je pojačana uticajem orientalskoga fatalizma. Na našu neizmernu nesreću mi smo četiri ili pet vekova robovali pod jednom orientalskom rasom. I turski javašluk i muhamedanski ksmet ostavili su jaka traga na našem narodnom karakteru. Na našu slovensku pasivnost nakalamljen je orientalski fatalizam, — i po osobinama naše rase i pod uticajem spoljnih prilika, mi smo postali jedan narod, čija se enegija uvek samo pokazivala na mahove, koji u radu ne pokazuje istrajnost, koji još nema onoga, što moderne narode čini jakim i velikim: lično pregnuće, istrajnost u radu. Možda ništa nije žalosnije no promatrati naš javni i duševni život poslednjih nekoliko desetina godina. Ako bi se htela da da kratka karakteristika duševnoga stanja današnjega Srbina, moglo bi se reći, da on računa pre na sve i na svakoga samo ne na sama sebe. Godinama su naši političari, naši listovi, celo naše javno mnjenje, očekivali spas srpskoga naroda od nepredviđenih političkih katastrofa, od dobre volje careva i kraljeva i od rešenja kabineta i kongresa. Godinama su naši listovi bili ispunjavani opširnim izvještajima o vladarskim sastancima i „verodostojnim" saopštenjima šta se tom prilikom govorilo o srpskom narodu. Nekoliko pokoljena naših patili su od manije da u svakom sastanku kancelara i ministara, od svakog diplomatskog kongresa, naivno očekuju rešenje srpskog pitanja. I godine su prolazile, vladari izmenjivali svoje zdravice, diplomati su potpisivali svoje protokole, a mi smo ostajali uvek kao jedna mala količina o kojoj se samo toliko vodilo računa, koliko je trebalo da se ovde-onde kojim gramom pretegne na diplomatskim terazijama, bili smo pritiskivani i potiskivani na svima linijama i doživljavali sadašnje nacionalne udare, kao 1878. godine. Isto tako kao što smo za naše nacionalne ideale sve očekivali od vladara i diplomata, isto tako smo godinama u našim unutrašnjim stvarima sve očekivali od države. Srbin, koji je strastan političar, sveo je svoj politički život na usku politiku sićušnih ličnih ambicija i bednih lokalnih interesa. Kod nas se misli da je dovoljno poslati ovoga ili onoga čoveka u skupštinu ili opštinu, pa je time ispunjena sva građanska dužnost, posle toga treba skrstiti spokojno ruke, i očekivati da, kao ono u zemlji Dembeliji, poteče reka od meda i mleka, i da pečene ševe počnu padati sa neba. Javne akcije svode se kod nas na formalno vršenje biračkoga prava. Mi sve očekujemo od naših izbranika i od države. Zaboravljalo se i zaboravlja se uvek da jedan izbranik u toliko znači i toliko može u koliko je podržavan od velike mase svojih birača i u koliko stvarno predstavlja njihove određene ideje i težnje. Smetalo se sa uma da u današnjem demokratkom dobu, država to smo mi, mi, njeni građani, i kakvi smo mi takva je i ona, koliko mi vredimo toliko i ona vredi. Na taj način, u tom praznom očekivanju da će sama država voditi naše stvari, učiniti sve što nama treba, mi smo uspavljivali našu energiju, dizali ruke od javnih poslova, puštali stvari da idu kako idu, zadovoljavajući se samo praznom, jalovom kritikom, u čemu se jedino ne umorimo i u čemu smo odista bez premca. Jedna od najvećih i najpotrebnijih reforama u našem opštem narodnom životu jeste preobražaj našega duha, našega shvatanja nacionalnog i političkog rada. Stvarnost nam je brutalno jasno pokazala da ne valja kako smo do sada radili. I sada mesto zapevanja i uzajamnih okrivljavanja, treba se lečiti od zla od kojega smo stradali. To zlo, to je naša slovenska pasivnost i orientalski fatalizam, to je što mi očekujemo od svakog drugog da vodi našu brigu i što mi sami ne radimo za naše nacionalne i političke interese. Ne ostaje nam ništa drugo no vraćati se savetu stare narodne mudrosti: u se i u svoje kljuse! Ne treba se više zabavljati bajkama o carevima i kongresima, ne treba dobitak i napredak očekivati od one velike apstrakcije, koja se zove država. Valja jednom za svagda biti načisto sa tim: da ćemo kao nacija imati toliko prava i izgleda za uspeh u koliko budemo jaki, a da će naša država, naše društvo, naša opština u toliko bolje napredovati u koliko svaki pojedinac bude zauzimljiviji u javnom radu i predaniji u opštem dobru. Ono što je u ovaj mah nama najpotrebnije, ono što je jedini lek svima našim mnogobrojnim neduzima, to je razvijanje te lične i narodne inicijative, buđenje zaspalih snaga u celom narodu i u svakom pojedincu. Ostavimo mi careve i kancelare da izigravaju i dalje svoje komedije međunarodnoga prava, dobrih susedskih odnosa i miroljubivih osećanja. Gledajmo mi svoju brigu i radimo ono što sami možemo postići. Srpski narod neće podići milost vladara ni kombinacije diplomata no njegova sposobnost za život, njegova rođena snaga, jedino njegovi napori i žrtve. Danas narodi kao i pojedinci vrede i znače onoliko koliko pokazuju volje i sposobnosti za život. Pasivnim i slabim narodima danas nema više mesta u istoriji! Svaki bolji i razvijeniji naš čovek, pa ma kojoj društvenoj klasi pripadao, ne sme više stajati skrštenih ruku, kritikovati i čekati. Ličnost u srpskom društvu treba da razvije svu svoju energiju, da uloži svu svoju snagu u Javne poslove. Srpski narod je uvek imao velikih istorijskih ideala, kod nas je bilo toliko lepih i zvučnih programa, i ko bi mogao izbrojati šta smo mi lepih reči prosuli! Ono što je nama oskudevalo, to je bila sposobnost da se sa carstva fraze siđe na polje realnoga rada. Bilo bi nepravično reći da kod nas nema nikakvih predznaka razumnoga i plodnog ličnog pregnuća, privatne inicijative. Poslednjih godina se kod nas javilo nekoliko ustanova, koje predskazuju novi duh u našem društvu, tako zemljoradničke zadruge, trgovačka i zanatlijska udruženja, „Prosvjeta", „Srpska Zora", „Privrednik", „Kulturna Liga", „Narodna Odbrana", narodne čitaonice i knjižnice, gimnastička društva, kursevi za nepismene i tako dalje. Skupo stečena iskustva su nam koristila, sve nam pokazuje da se kod nas počinju buditi one velike istine od kojih narodi danas žive i napreduju. Potrebno je da široki slojevi naši, naročito narodna inteligencija, dođe do opštega uvjerenja: da našu sudbu neće promeniti, da našu budućnost neće stvoriti ni vladari ni kongresi, no da ćemo mi sami biti kovači svoje sreće, da će nam biti onako kakvi smo mi sami, koliko vredimo, koliko možemo sami da učinimo. „Obdelavati svoj vrt", — to je bila najviša mudrost života koju je Volter pojedincu preporučivao. „Obdelavati svoj vrt", raditi ono što se može u svom najužem krugu, prilagati svoju udovičku leptu, donositi svoj skromni kamen za opštu narodnu zgradu, to je ono što današnji Srbin najpametnije i najsigurnije može raditi u teškim i sudbonosnim prilikama, u kojima se srpski narod danas nalazi, u ovom istorijskom dobu kada se rešava sva budućnost našega plemena, niko među nama nije izlišan, najmanja pomoć nije za odbacivanje. Od tih potočića male lične snage i malenog rada u skromnim granicama stvara se velika reka nacionalne energije, reka koju nikakve brane ne mogu zadržati... Od lične inicijative i kolektivnog rada žive i napreduju današnji narodi, i mi drugoga puta nemamo no da činimo kako su drugi činili i kako drugi čine. Italija će raditi sama za se, govorili su talijanski rodoljubi pre pola veka. Srpski narod treba da radi sam za sebe, sa dubokim uverenjem: Pomozi se, jer ti niko drugi neće pomoći! Ž e n e v a, jula 1910.