Po obilnosti svoga rada osobito novniarskog, po istrajnosti i izdržlјivosti, po čistu i svetlu karakteru i svojoj tipičnoj skromnosti Jaša Tomić dolazi među najizrazitije ličnosti ne samo radikalne stranke u Vojvodini nego celog Srpskog Naroda. Posle smrti Svetozara Miletića, Jaša Tomić naglo i brzo izbija na političku površinu mađijskom moći svoga govorničkog dara, privlači široke slojeve naroda i postaje najomilјenija ličnost u Vojvodini, ali u isto doba, paralelno sa svojom popularnošću, on stiče opasne, ili tačnije da kažemo, krvne neprijatelјe, koji mu nisu dorasli u borbi nego su propali i izgubili svoj stari i jaki prestiž. Protivnici nisu mu mogli mnogo naškoditi, ali su zato upotrebili sve sile, da ga prikažu kao opasna agitatora, demagoga, »socijalistu«, koji ruši tradiciju, autoritete, velikane i raspiruje stranačke mržnje, koje su kulminaciju dosegle sa tucindanskom aferom. I zaista niko nije imao tako mnogo političkih protivnika, koje je lična mržnja, strast i osveta gonila u borbu kao što je imao Jaša Tomić. S jedne strane popularnost kod naroda, koja je prelazila u obožavanje »čika Jaše«, a s druge strane, većinom kod inteligencije, mržnja i strah, to su dve glavne karakteristike koje su se provlačile kao nit kroz politički život Jaše Tomića. Možemo s velikom pouzdanošću tvrditi, da ima malen broj lјudi — mislim one koji nisu iz Vojvodine — koji znaju pravu vrednost političkog rada Jaše Tomića. Još pre 48 g. u kolu srpskih đaka u Požunu igrao je Svetozar Miletić vrlo vidnu ulogu. To kolo mladih đaka najviše je oduševlјavao genijalni Slovak Štur sa svojom sveslavenskom idejom. Jači istup Miletićev na političkom polјu dolazi istom posle ukidanja Srpske Vojvodine 27. decembra 1860. g., što je učinjeno jednim dekretom iz Beča. Još su krvave borbe od 48. g. bile duboko ostavile traga u duši srpskog naroda, još su rane ostale nezalečene, pa je ipak Miletiću uspelo da je sav srpski narod zatalasao i jedno političko kolo stvorio, držeći se u političkoj borbi oslanjanja na Madžare radi povratka ugarskog ustava, čime bi bile zajamčene slobode svima narodnostima. I zaista niko višu neblagodarnost nije doživeo od Madžara nego li Sv. Miletić, kada je noću između 4. i 5. jula 1876. g. dignut iz postelјe i odveden u Peštu u zatvor. Nije mu pomogao ni poslanički imunitet. Ako se malo dublјe prouče parnice protiv Dr. Kasapinovića, Kornelija Jovanovića, učitelјa Jankovića i drugih moći ćemo opaziti kako su teške političke prilike nastale po Srpski Narod u Vojvodini. Do to doba bio je sav Srpski Narod organiziran u jednoj stranci, kojoj je bio vođa Sv. Miletić. Posle izlaza iz vackog zatvora Miletića je narod još jedanput poslao na ugarski sabor u znamenitom šajkaškom izboru, kada su Šajkaši morali prelaziti Mutnjaču. Onog silnog duha, energije kod Miletića više nije bilo, njegov je duh oronuo i pomutio se. On nije više politički aktivno radio. Jedinstva je nestalo. Vodstva se niko nije smeo primiti pa ni Polit-Desančić. Istina svakome još je bio na ustima kikindski program, ali nije bilo vođe ni jedinstva. Mrtvilo je zavladalo narodom. Bilo je istaknutih političara, koji su javno i otvoreno govorili narod treba da sluša, a inteligencija da vodi politiku. Za naroda nije politika. U takvim nesrećnim prilikama pojavlјuje se na političkom polјu Jaša Tomić zajedno sa Lazom Nančićem. Nјegov prvi jači politički istup bio je 1881. g. na velikom navosadskom zboru gde je kao socijalista došao u sukob sa Miletićem radi ekonomskih i socijalnih pitanja. — Mnogi tvrde i misle, da je Jaša bio protiv Miletićeva programa i rada, a on je u stvari bio za bečkerečki program, ali samo da se proširi i nadopuni sa ekonomskim i prosvetnim pitanjima. To je kasnije i bilo učinjeno upravo njegovom inicijativom i radom. Vrlo mnogo je radno Jaša Tomić na autonomno-crkvenom polјu, nastojeći da onaj grdni kapital manastirski upotrebi na korist narodu čuvajući mali posed i stvarajući egzistencije beskućnicima i trošeći na školsko-prosvetne cilјeve. Kler je bio jako organiziran a imao je moćnu zaštitu najviših vlasti u Beču i Pešti. Borba sa klerom, a osobito sa patrijarhom Brankovićem bila je ogorčena u koju se Jaša sav založio i svu svoju rečitost, energiju i spremu žrtvovao. Posledice te borbe bile su, da su radikali veći deo svoga rada utrošili na rešavanju autonomno-prosvetnog pitanja. Ono je bilo vrlo usko skopčano sa političkim životom Srba u Vojvodini. Narod se u toj borbi uživio počevši još od temišvarskog sabora 1790. g. i tu gledao ne samo svog moćnog verskog zaštignika nego i političkog. Ako uzmemo, da su u ovu borbu ušle protiv radikala sve političke stranke i svi istaknutiji političari, počevši od Ilije Vučetića najbolјeg poznavaoca autonomnih prilika, Polita Desančića, lјudi oko »Srpskog Glasa« u V. Kikindi, pa i samostalaca u Zagrebu, onda će se razumeti da je borba bila ogorčena, puna mržnje, zavisti i podmetanja. Polemike, rad, stvaranje Manastirske Uredbe najviše je počivalo na Jaši Tomiću. I sva se mržnja na njega svalila, osobito posle donošenja Manastirske Uredbe, jer su protivnici mislili, da radikali nisu dorasli, da reše sva ta pitanja, koja su se povlačila na dnevnom redu oko 50 godina. Na crkvenom saboru 1902. g. prvi put je došlo do sukoba sa samostalcima, što se kasnije prenelo i na političko polјe osobito što se tiče srpsko-hrvatskog jedinstva. Da i vojvođanski radikali nisu stajali na stanovištu narodnog jedinstva jeste, po mome mišlјenju, najviše upliv Jaše Tomića, najjačeg teoretičara vojvođanskih radikala. On je ovo pitanje nrosuđivao sa čisto praktično političkog gledišta, a ne sa kulturno-literarnog. U provođenju narodnog jedinstva gledao je Jaša Tomić političku hegemoniju, koja anulira sve glavne nacionalne osobine koje su potrebne jednom narodu — osobito u neslobodnoj i tuđoj državi kao što je bila Austro-Ugarska Monarhija — da bi se mogao sačuvati kao politička jedinica u toj neravnoj borbi. Srbi su u toj dugoj borbi za svoj opstanak potisnuti i izmoždeni, osobito u Vojvodini, pa kada se ne bi držali imena, vere, tradicije i običaja narodnih, onda bi im pretila opasnost dalјeg opstanka. Da je Jaša Tomić rođen i da je živeo u Srbiji, on bi sigurno u pogledu narodnog jedinstva isto mišlјenje zastupao kao i njegov glavni protivnik u tome pravcu Stojan Protić. Istina ne priznavanje narodnog jedinstva Srba i Hrvata sa strane Jaše Tomića mnogo je unešeno zabune u naše političke borbene redove, ali i lične mržnјe — njemu. Svakome ko se bavi politikom potrebno je poznavanje prošlosti svoga naroda. Jaša Tomić dolazi sigurno po načitanosti, poznavanјu naše istorije i moderne istoriografije na prvo mesto. U tome ga je vodila čista lјubav za istinom i za onim o čemu se piše. Slava Rapkea i Momzena nije dala ni nekim našim istoričarima mira. On je sa puno prava i poznavanja stvari pokazivao prstom na onaj netačan put, kojim su pošli neki naši istoričari. I tu je on dao svestrano kritično poznavanje naše prošlosti. Nikad nije želeo da bude na prvim istaknutim mestima. Mnogo je i neumorno radio, bio je zapravo vođa Srpskog Naroda u Vojvodini. Video je ekonomsko propadanje našeg naroda u Vojvodini, zato ga je nastojao ekonomski podići. Prvi je počeo osnivati zamlјoradničke zadruge, pišući i radeći mnogo u tome pravcu. Organizovao je zanatlije, da bi se sačuvali od očite ekonomske propasti. Nacionalnu svest je podizao osnivanjem čitaonica, njegovanjem narodne pesme, političkim vaspitanjem naroda, priređivanjem poučnih narodnih predavanja, osnivanjem književnih društava i t. d. Nesalomlјiv i neumoran radenik, kome je teško, u današnjim prilikama naći naslednika bio je Jaša Tomić. Zapravo u zadnjih četrdeset godina političkog i kulturnog života u Vojvodini svuda se osećao jak upliv, rad i energična volјa Jaše Tomića. On je bio jedini čovek, koji je nastojao da politika vojvođanskih radikala ima uvek oslonca, kontakta sa vodstvom radikalne stranke u Srbiji. Burne godine 1883. u Srbiji mnogo je radio i sarađivao sa Nikolom Pašićem, Perom Todorovićem i Acom Stanojevićem. Nјegovom pisanju u »Zastavi« o tima teškim danima Srbije ima mnogo da se zahvali, što je stvar izvedena na pravi put i prikazana u pravoj boji. Borac, vođa jednog naroda u najtežim političkim prilikama, neustrašiv, jak na peru, stilista prvoga reda, narodu je znao govoriti njegovim jezikom, zatalasati, zanijeti i oduševiti za jednu ideju. U tome je bio upravo nenadmašiv. Inače, u privatnom životu miran i tih, ali i tu je gorkih časova prepatio i proživeo, što zamalo nije dovelo do katastrofe. Ipak sve je to sretno prebrodio i doživeo zaslužno priznanje i ostvarenje svojih ideala.