Dolazak srpske vojske na Kosovo Nikad nisam osetio šta je narodna sveet kao onda kad sam slušao pripovedanje jednog ranjenog kapetana našeg. Pričao mi je kako je preturio jednu bitku, koja je njegov puk desetkovala, ali je bila pobedonosna. Posle toga vojska se krenula dalje. To je bilo u jesen 1912 godine za vreme balkanskog rata. „Prešli smo gore i doline i najzad ugledasmo jedno polje koje je ležalo pred nama. Pokazujući ga mojim vojnicima, ja im uzviknem: .„Braćo! Odo je naše Kosovo!" Puk je za časak zastao, ali samo za časak, i — krenusmo oštrim korakom dalje. Za čas smo stigli. Idem ja prvi, i kad se okrenuh — opazih odjedanput kako moj puk iza mene korača tiho.... tiho ..., kao da neko u blizini spava, pa neće da ga probude. I na jedan mah, red za redom, svi vojnici bacaju se na zemlju, neki pogruženi, neki plaču i ljube zemlju i viču: „Kosovo! Kosovo!... Kliču takvom poštom i tako nežno — da sam zasuzio i ja i pao i ljubio dragu zemlju. I svi ti momci, koji su juče mirno stavljali na kocku svoje živote, koji su u jurišu isekli stotine neprijatelja — ustaju, krste se, a suze im u očima i na licu. I opet puk ide dalje po Kosovu na prstima tiho... tiho... tiho...! Kralj Petar u rovu Kada je 1914 godine velika austrijska vojska prešla preko Drine i Sane i doprla već i do Kosmaja, srpska vojska, koja je dotle morala da uzmiče pred nadmoćnijim neprijateljem, odjednom se pretvorila od mirne u povlačenju vojske u besnog lava koji je strahovito kidisao svom snagom na svoga protivnika i zbunio ga iznenadnom hrabrošću i napadom — do neverovatnosti. Međutim, samo pred deset dana ta je vojska srpska izgledala drukčije. Ali jednoga dana, iznenada, na Kosmaju, u prvim redovima borbenim pojavi se stari Kralj Petar. Vojnici ga videše gde trudno prolazi između njih star i iznemogao, ali gord i silan. On dograbi pušku jed¬nog ubijenog vojnika, siđe u rov i otpoče da puca, i kad utroši sve metke on se okrete vojnicima i viknu: „Deco moja! Vi ste se zakleli da branite svoga kralja i svoju otadžbinu. Ali ja vas razrešavam od zakletve prema meni, vi ne morate ginuti ga kralja. Život i moj i vaš pripada samo našoj dragoj otadžbini, za koju mi svi moramo ili živeti ili umreti. Ja sam došao ovde da umrem sa onima koji hoće da ginu za našu majku Srbiju!" Ove proste reči staroga Kralja, ovo držanje Kraljevo u času opasnosti opšte, i kad Kralj pokaza da je prvo Srbin pa onda kralj — to sve stvori u vojsci beskrajno, ludo oduševljenje. Nevolje, nestašice, muke, nemanje — sve za čas beše zaboravljeno, i svako srpsko srce planu starim srpskim viteštvom i verom u potpunu pobedu srpsku. Kralj se tada udalji i ode na položaj da posmatra svoje sokolove. Za nekoliko dana posle toga neprijatelj je bio proteran preko Save i Drine, od kuda je i došao Naša seljanka Uoči Božića vraćamo se sa Kosmaja, gde je Austrijancima nanet onaj strahovit udar. Svud se vide tragovi strašne borbe. Još zakopavaju leševe Austrijanaca. U susretu nama idu na bojištu mnoge žene — Srpkinje. — Kuda ćete? upitasmo jednu staricu od 60 godina, — Idem tamo na onu kosu. Tu mi je sahranjen sin, đak na Velikoj školi. Poginuo je, pa hoću da ga iskopam i prenesem u naše selo. A kuda ćeš ti? upitgsmo drugu seljanku, koja je s prvom išla. — I ja sam zato pošla — šta da se radi. Ovo mi je treći put da idem. — Kako treći put? — Pa tako ... Dobijem vest da mi je poginuo jedan sin. Ja se spremim i odem da mu prenesem telo kući. Kad se vratim kući — čeka me telegram za drugog sina, i on poginuo. Nađem i njega i prenesem. I opet me je kod kuće čekala nova vest. — Zar i treći poginuo? — Pa bio je u đačkoj četi, pa eto onomad dođe depeša da je i on poginuo. Hoću i njega da sahranim kod kuće ... Bog je tako dao!.. Naša žena — uzvišena je žena. Strašna noć Četvrtog novembra, četvrtog dana strašne bitoljske bitke 1912 g., borba je bila najžešća. Ona se produžila i noću. Oni koji su učestvovali te noći u borbi kažu da se ništa užasnije ne da zamisliti odjedne takve borbe. Kiša i vetar, i to studen vetar, ne daju oka otvoriti; a slaba vajda od gledanja, kad je pomrčina kao testo. Znaju samo toliko da su Turci ispred njih, ali gde i na kom položaju, o tome su malo znali. Ide se napred, pa kad na njih pripucaju, oni poležu; ospu paljbu, i polako, sve desetina po desetina, primiče se, dok se ne primaknu dovoljno da se može izvršiti juriš. Onda „Ura", izlete napred, i vide da nikog nema pred njima. Ili, natrapaju na utvrđenje i onda nastane gušanje i klanje po mraku, pa šta ko izvuče! Evo šta mi pričajedan vojnik, koji je te noći, kako on sam kaže, nekim čudom izneo glavu!" — Narediše nam da krenemo napred. Mi svi mokri do kože, gladni, ozebli, jedva se mičemo. Ama nije vajde, mora se. Ja ne znam kako je bilo drugim četama, ali mi izvukosmo baš dobro. Posle dva sata lomljenja po nekom kamenjaru, naiđosmo na Turke. Pripucaše puške ispred samog nosa. Mi prilegosmo, ućutasmo se i niko pušku ne izbaci. Turci prestadoše da gađaju. Hajde opet napred! Idi, idi, pa stoj. Opet napred, opet stoj! Mrak, prst pred okom nevidiš.Mi se šćućurili pa šapućemo. Neki prolazi napred, neki pozadi nas stadoše. Ne prođe mnogo tek mi šanu drug: — Bre, Kole, evo ga čuči pored mene jedan Turčin! Kakav Turčin!? Bog s tobom, u našoj četi!? — Jest, Bogami, sad ga ja pipnuh za kapu, a ona meka. — Udri! odmah, velim ja. Oni se pogrušaše malo, a drug mi reče: „gotovo". — Za čas pa se diže graja: „Ha, ne daj! Jao, ubi me...". Nasta gužva naši se izmešali sa Turcima: pipaju jedan drugome kape, pa kad osete pod prstima tuđu kapu — udaraju od¬mah. — Kažem ti, nesreća jedna! Ni sam ne znam kako živ izađoh. Kad me ko uhvati za kapu, ja mislim tu je kraj! A nisam pristao ni da bijem ni da čekam pa živ premreh! Sutradan je bilo samo gonjenje. „Vi ćete samo napred!" U boju kod Kumanova stradao je vrlo veliki broj naših oficira. Oni su se veoma isticali svojom hrabrošću, da bi dali primera svojim vojnicima, tako da je to njihovo junaštvo i samopregorevanje palo u oči vojnicima. Jedan vojnik u najbešnjem okršaju opomenu svoga vodnika da ne izlazi neprestano u lanac i da se zaklanja, „jer šta ćemo raditi mi vojnici kad vi poginete kao starešina". — Vi ćete samo napred! beše odgovor toga hrabrog oficira, koga malo posle pogodi jedno zrno posred čela. Šta mu je žao Bio sam u bolnici u dunavskoj osnovnoj školi. Obilazeći ranjenike i pitajući ovoga-onoga o raznim pojedinostima u pojedinim borbama gde je koji ranjen, upitah jednoga teško ranjenoga Užičanina: — Vere ti, junače, da l' ti je žao što si ranjen? — Jok, Boga mi, gospodine, ne bi mi bilo ništa žao dasam i poginuo, samo mi je žao što ne uskočih u rov, kad bejaše juriš; a viđeh kad oni naši počeše uskakati. Milosrđe Stiže prvi željeznički voz s ranjenicima iz srpsko-bugarskog rata. Na željezničkoj stanici svet vri. Sve nestrpljivo čeka da vidi, kad budu iznosili ranjenike; neko gleda da nije među njima ko njegov; neko traži očima koga poznanika ili prijatelja; neko je došao iz radoznalosti da vidi, kako izgledaju ranjenici; neko je izneo ponude; neko je izašao da pomogne. Tek svaki koji je izašao na stanicu, zauzet je svojim poslom i brigom. Najzad se sve utiša. Pisak mašine objavida se voz približuje; svi su upravili svoje poglede na željeznički voz, koji mili lagano, čisto bismo rekli, da je tako udešen, da ne povredi ranjenike ... Voz stade. Otvoriše se vrata na kolima. Uđoše bolničari. Počeše izlaziti lakši ranjeni vojnici: neko zavijene ruke, neko zavijena čela, neko poštapajući se na štap ili na pušku. Svet prilazi, pozdravlja ih i nudi cigaretama, kolačima i već šta je ko doneo od kuće. Sve se izmeša. Policija ima muke, da uspostavi red i stvori prostor, da se mogu iznositi ranjenici na nosiljkama. Najedanput iziće iz voza jedan bugarski oficir. Ranjen je u nogu pa pokušava da sam izađe — ali ne može. Muči se; nema nikog da mu pomogne. U tom metežu nije ga slučajno niko opazio od bolničara. Pođe i upravo da padne, kad to smotriše dva srpska ranjenika. Jedan je bio povezane glave, a jedan zavijena vrata. Priskočiše bugarskome oficiru, podmetnuše ruke poda nj i podigoše ga. On savi ruke zagrlivši ih oko vrata. Odnesoše ranjeni vojnici oficira neprijateljske vojske do kola za prevoz u bolnicu. Nije veći od Cera Pred nas pet, šest, koji smo zadihani trčali napred, bahnu iz kukuruza neprijateljski vojnik. Lepo smo ga mogli raspoznati, jer nije bio dalje od dvesta, trista metara. Neki Mađar zar: pun, krupan, brkat. Kad nas ugleda skrene levo, trča, trča i zapade za neki panj i poče pucati. Vojnici osuše, ali niko nije gađao, te ga ne pogodiše. Redov Čedomir raširi ruke ispred drugova, koji mu behu najbliži i reče: — Ne pucajte tako brzo već samo po neki. Oću da mu uz ovu jaružicu zađem iza leđa i uhvatim ga... Ta ostavi se, Boga ti, zar ne vidiš, kolika je neka ljudeskara. — Vidim! odgovori ljutito Čeda. — A zar ti ne vidiš; da nije veći od Cera!? — nestade ga u jaruzi. Nas zaustavi neprijateljski mitraljez te smo pretrčavali. Kad sam stigao kod onog panja, oni svi ležahu, ali je sa srpskim vojnicima, u surim bluzama ležao i jedan preplašen Mađar u plavoj.