Sa imenovanjem arhimandrita Save Kosanovića za arhiepiskopa sarajevskog i mitropolita dabro-bosanskog dolazi posle toliko vekova ponovo na to važno mesto — Srbin. Nećemo dublje zalaziti u prošlost, samo ćemo spomenutp da su pre Save Kosanovića bili mitropoliti (naravski Grci) dabro-bosanske eparhije ove ličnosti: Dionisije I od 1856— 1860, Ignjatije II od 1861—1868. On je zaveštao fond od 90 hiljada groša, iz koga je podignuta Bogoslovija u Banjoj Luci koja je još za njegova života počela raditi, mnogo doprinela prosvetnom napretku, nacionalnom i političkom vaspitanju tamošnjeg našeg naroda i bila rasadnik i budan čuvar nacionalne misli, jaki potstrekač onog velikog nacionalnog zamaha i borbe što ga Krajina pokaza 1875 godine. Iza Ignjatija došao je Dionisije II Ilijević od 1868—1871. On je bio poreklom Bugarin. Poslije osnutka egzarhata Bugari su bili toliko opijeni uspehom i poneseni šovinističkim idejama, da su čak i na Bosnu polagali neko svoje pravo. Zatim dolazi Pajsije 1871—1874, a njega nasleđuje Antim 1874—1880. Za vremena Hadži-Lojina vakta srpsku omladinu u Sarajevu predvodili su arhimandrit Sava Kosanović i pop Risto Kanta-Novaković, koji su bili obučeni kao harambaše a za pojasom svetlile su se kubure i handžari. Pokraj Petre Petrovića, Save Petranovića, učitelja najviše auktoriteta u narodu uživao je Sava Kosanović. Bio je odvažan, neustrašiv, impozantna pojava, znao je sa svakim lepu reč progovoriti, te su ga radi toga poštovali ne samo Srbi pravoslavni nego i Muslimani, oni su ga od milošte zvali: despot efendija. U to doba bio je mitropolit u Sarajevu Antim, Grk po narodnosti. Slabo je govorio srpski, a nije imao ni volje, i nije ni nastojao da se što bolje upozna sa narodom i da mu koliko toliko pomogne u tim teškim vremenima. Arhimandrit Sava već je stekao lep glas, narod je jedino njega od sveštenika slušao pokraj vođa koje je Hadži Lojin vakat izbacio na površinu. Čim je Sarajevo palo u ruke generala Filipovića Austrija je drakonskim merama počela kažnjavati vođe buntovnika samo da bi što pre stišala duhove i glavno središte nemira Bosne i Hercegovine — Sarajevo potpunoma umirila. Što se tiče crkvenih dostojanstvenika kod Srba pravoslavnih, general Filipović obraćao se samo na arh. Savu Kosanovića. To znamo iz pisma mitropolita Antima, što Ga uputi 29 avgusta (10 dana po padu Sarajeva) 1878 generalu Filipoviću pod br. 1. (Antim je možda mislio sa novim režimom trebaju početi i novi brojevi delovodnog protokola). U pismu se mitropolit Antim tuži generalu Filipoviću kako je išao kod njega u audijenciju, ali ga je G. Milinković odbio. Dalje mitropolit u pismu se žali (mi donosimo bez ikakve promene interesantne pasuse toga pisma) na Savu Kosanovića: »Iščekivajući nadležni korak Vaše Ekselence spram moga crkvenog dostojanstva iznenadi me kad doznam da Vaša Ekselenca visoke naredbe i plemenite želje svoje aktivno upućuje preko nižeg i meni (na osnovu religioznih načela) podčinjenog crkvenog dostojanstvenika Arhimandrita Gd. Save Kosanovića, koi ih takođe povjerenom stadu crkvenom saopštava«. U pismu mitropolit Antim moli generala Filipovića da mu učini tu milost i »da primu njegovu poniznu i nisku vizitu«. Možda je kasnije došlo do te željno očekivane vizite. Mitropolit Antim bio je previše tuđ narodu, zato je imao vrlo malo uticaja, a Austrija je željela da ima na tome mestu čoveka iz naroda i sa jakim uplivom. Doista za taj položaj bio je najzgodniji arhimandrit Sava Kosanović. Godine 1881 bude arh. Sava — na osnovu konvencije između Patrijaršije u Carigradu i Austro Ugarske Monarhije — izabran za arhiepiskopa sarajevskog i mitropolita dabro-bosanskog, što je narod u Bosni dočekao i pozdravio s oduševljenjem i najlepšim nadama, jer posle toliko vekova, opet je zaseo na to važno mesto — Srbin. Arhimandrit Sava nije hteo da se primi toga visokog položaja bez odobrenja i privole svoga naroda, a o tome je tražio mišljenje i beogradskog mitropolita Mihaila. Misli, ideje, temperamenat i karakter Save Kosanovića, i kako je on shvatio svoju novu dužnost, to se sve lepo vidi iz pisama, što ih je on pisao prilikom imenovanja svoga za mitropolita dabro-bosanskog. Mitropolit Mihailo odgovorio je Savi Kosanoviću 8 maja 1880 na njegovo pismo bi li se primio toga položaja. Mi vadimo dosta interesantni početak toga pisma i to bez ikakve promene: »Dragi naš arhimandrite oče Savo! Mislimo da e naishodnie primiti ponudu od sadane vlasti usled pogodbe s patriarhom, te po tom nećete biti krivi ni ednoi strani, a svome narodu i svoio svetoi crkvi posluži ćete u vremenu kada mu e odveć potrebna vaša usluga.... Mihailo«. Arh. Sava obratio se u istoj stvari i Srpskoj sarajevskoj opštini. U pismu, istina samo sa nekoliko reči, govori Kosanović kako je došlo do konvencije između Vaseljenske patrijaršije i Austrije. Zatim iznosi kako je patrijarh Joakim uputio sinodalnu epistoliju kojom je imenovan Sava Kosanović sarajevskim mitropolitom »jer je mitropolit Antim još lane podnio svoju ostavku na ovu eparhiju«. Čim je arhimandrit Sava o tome zvanično obavešten on je odmah zamolio Patrijarha »da blagoizvoli obratiti se s pitanjem na naš narod: je li on zadovoljan s moim izborim«. To interesantno pismo Kosanovića završuje se ovako: »Pa u koliko ja neću i ne mogu bez narodnog saizvolenja primiti se tog teškog bremena, to i sada od vas — narodne volje — zavisiti će onaj pravac i odluka koje se ja imam pridržavati, t. j. primiti ponudu ili je odbiti .... i po odluci koju jednoglasno stvorite ja ću se onako upravljati.. ..« Vaš smireni arh. Savo Kosanović, prof. vjeronauke na narodnoj gimnaziji. Sarajevo na Sv. Savu 1880. Ubrzo je došla i zvanična potvrda o naimenovanju Save Kosanovića za mitropolita. On odmah hita i piše dosta opširno pismo Opštini, Školskom odboru i sarajevskom narodu. Mi vadimo interesantnije pasuse iz toga pisma: »Braćo ljubezna! Jutros mi je Nj. Visost Vojvoda Vintemberški zvanično saopštio, da je Nj. Sv. Carigradski Patrijarh u dogovoru sa Austro Ugarskom državom već naredio Visokopreosveštenom raško-prizrenskom mitropolitu Gospodinu Melentiju, hercegovačkom Ignjatiju i Boko-Kotorskom Gerasimu da blagoizvole krenuti u Sarajevo radi moje hirotonije... Ja sam tražio od Vas bratskog dogovora i savjeta, t. j. da li da primim ili da odbijem ponudu, jer bez narodnog odobrenja ja ne mogu i neću ni sada... Jesam Vaš arh. Sava. Sarajevo, 22 dekembra 1880. Ubrzo je stigao odgovor sarajevske opštine — naroda. Mi vadimo iz toga odgovora samo ovaj pasus koji se odnosi na ovaj važan čin: Mi smo po Vašoj želji pozvali više lica iz naroda ovde, radi bratskog dogovora u smislu toga, i 23 dekembra sabravši u obštinsku kancelariju nekoliko još otmenijih lica, dali smo pročitati Patrijarhovu depešu u kojoj objavljuje narodu za Vaš sretan izbor, i vaše čestno ime saobštismo, na koje jednoglasno izjavi se da dragovoljno primamo to, čestitajući Vam napred rečeno uzvišenje i čin, srdačno želimo da svemogući Bog da sretno da Vam bu de, da dugovečno poživite, i svaku slavu uživati budete sa svojom pastvom na mnogaja ljeta! Članovi srpsko pravoslavnog opšestva Jakov Hadži R. Trifković, Jovo Savić, Petar Kraljević, Risto Đ. Besarović, Risto Vasiljević«. Sarajevo, 30 dekembra 1880. Iz svih ovih pisama vidi se jasno tendencija, mišljenje i karakter Save Kosanovića. On je hteo na svaki način da svoje imenovanje za mitropolita dabro-bosanske eparhije veže i sa voljom i izborom naroda. Pa tako je i bilo. Zaista ceo rad Save Kosanovića bio je: sa narodom sve za narod. Njegov je rad ostavio plodnog i dubokog traga u narodu. On dolazi sigurno među naše prve i najveće kulturne radenike i narodne dobrotvore u Bosni i Hercegovini. Sava Kosanović je najviše radio na održanju srpske gimnazije u Sarajevu. U novoj crkvi u Sarajevu 1885 proslavljena je na najsvečaniji način hiljadugodišnjica slovenskih apostola Ćirila i Metodija, radi čega se mnogo zamerio Kosanović okupatorskim vlastima. Njegova ljubav spram prosvete najbolje se ogleda u njegovoj zadnjoj želji. U testamentu od 1902 godine ostavio je Kosanović svo svoje nepokretno imanje u Sarajevu »u svrhu osnivanja penzionog fonda za srpsko-pravoslavne učitelje u Bosni i Hercegovini«, jer do to doba oni nisu imali nikakve penzije. To je samo par reči o kulturnom, prosvetnom i nacionalnom radu mitropolita Save Hadži Kosanovića gde se vidi tačno njegova dosljednost rada. Kakav je bio pri imenovanju za mitropolita, takav je bio celog svog života, što je i zadnjom svojom željom potvrdio. Sva ova originalna pisma Kosanovićeva, Srpske opštine i mitropolita Mihaila nalaze se kod G. Koste Ćurčića, činovnika Eparhijskog saveta u Sarajevu.