Ratni proglas Kralјevine Srbije u balkanskom ratu potpisao je i objavio srpskom narodu Kralј Petar u Nišu 5 oktobra 1912 godine. Zadnji pasus ratnog proglasa glasi: »Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hilјadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti želјeni mir i napredak, kao što je to donela okruzima oslobođenim 1877—78 godine: u njima žive slobodni, napredni, svesni, zadovolјni građani. Taj život imamo da zasnujemo na obalama Laba, Sitnice, Ibra, Drima, Vardara.« Čim je mobilizacija naređena sva se Srbija uzbunila, pretvorila u mravinjak. Sa tornjeva crkava zabrujaše zvona, zapucaše prangije, a po brežulјcima zapališe se vatre. Rat je na pragu. Treba ići u pomoć svojoj braći. Treba izvršiti kosovsku zavetnu misao. I, treba na more, na Jadran. Sela opustiše, a vojnički logori oživeše. Uspeh mobilizacije iznenadio je svakog. Srbija je uvela u rat preko 300.000 boraca, a toliko ih nije ni bilo u spiskovima. Od trećeg poziva očekivalo se 30.000 lјudi, a javilo se 80.000 lјudi. Nigde nijednog zastoja nije bilo. Sve je funkcionisalo odlično. U Nišu je prolazilo, za trajanja mobilizacije, dnevno preko 60 vozova. I nije se dogodio nijedan sudar, nijedna najmanja pometnja. Svako je napregao sve svoje snage, dao sve što je mogao dati. Prvoga oktobra oko 5 sati u jutru Arnauti su napali na srpsku pograničnu karaulu Ristovac. Puškaranje je trajalo celoga dana i neprijatelјi su odbijeni kada su stigle u pomoć srpske pogranične straže. Petoga oktobra, na proglas rata, u 6 sati na veče zagrmeo je sa Ignjatovca prvi srpski top. Posle borbe od 40 minuta prešla je srpska vojska granicu i ušla u Zibevče. Na jedan dan pre objave rata komitski odredi Voje Tankosića prešli su granicu i upali u Tursku. Prvi dan rata kod sela Vasikovca, nedaleko Mrdara, napala je turska vojska na pograničnu srpsku teritoriju. Drugi pešadijski puk dočekao je napadače i razvio se krvavi boj, koji je trajao celi dan. Borba se završila porazom Turaka. Što su Srbi dublјe prodirali u Tursku, ustanak Srba sve se više i više širio. Narod je vadio sakriveno oružje i javlјao se srpskim komandama, nestrplјivo čekajući čas oslobođenja. U strahovitom nasrtaju srpska vojska plavila je tursku carevinu i želјno očekivala glavni sukob na Ovčem Polјu. Posle pada Prepolca, armija Bože Jankovića pobednički je marširala ka Prištini i Kosovu. Ristovac, Žbevac i Bujanovac padoše pred nasrtajem prve armije Prestolonaslednika Aleksandra. Prva srpska armija približavala se Kumanovu. Srpska vojska imala je bojnu liniju u dužini od 200 kilometara. Prvom, najvećom armijom komandovao je Prestolonaslednik Aleksandar, a šef štaba bio je pukovnik Bojović. Ta je armija imala oko 120.000 boraca. Ona je prodirala od Vranja preko Kumanova, Skoplјa, Prilepa prema Bitolјu. Druga srpska armija. oko 70.000 boraca, pod komandom generala Stepe Stepanovića iz Bugarske je nadirala ka Ovčem Polјu, a treća armija, oko 60.000 boraca, pod komandom generala Bože Jankovića, imala je zadatak da preko Kosova i Kačanika i Skopske Crne Gore upane Turcima u leđa na Ovčem Polјu. Načelnik štaba Vrhovne Komande bio je đeneral, kasniji prvi vojvoda Radomir Putnik. Turci su dobro poznavali srpski nacionalni ponos i kosovsku ideju. Zato su naumili da nametnu Srbima glavnu bitku pre nego osvoje Kosovo, i dok se ne sjedine srpske armije na Ovčem Polјu. Oni odabraše Kumanovo. Tu na Kumanovu mislili su Turci uništiti prvu srpsku armiju i probiti srpsku bojnu liniju. Turskom vojskom na Kumanovu komandovao je Zekipaša. Na Kumanovu, u sredu 10 oktobra, Turci su napali na levo srpsko krilo sa četiri divizije, a tu su Srbi imali samo jednu diviziju. Borba je bila grčevita i očajna. Neobično junaštvo pokasala je srpska konjica kada je sjašila i napala Turke s boka, 18 puk decimiran je u borbi i izgubio većinu oficira. Pretila je opasnost da se poklekne, da se uzmakne. U noći, od srede do četvrtka, učinjen je raspored srpske vojske i sutradan 11 oktobra sve je svršeno — pobedom srpskom na Kumanovu. Kosovo je osvećeno. Slava srpskog oružja pronesena je širom celoga sveta, a u dušama svih Jugoslovena vaskrsnu nada na skoro oslobođenje. Srbija posta Pijemont poroblјenih Jugoslovena. Šumadijska divizija prvog poziva i moravska divizija drugog poziva išle su ka Kosovu. Oduševlјenje je zahvatilo svu vojsku. Ide se napred, ne čeka se komanda. Kada su pukovi prelazili preko Kosova, tiho su na prstima, sa pobožnošću gazili po toj svetoj zemlјi, da ne uzbune duhove vitezova. Posle prevare Arnauta na Merdarima, više se njima nije verovalo. Bili su Srbi oprezniji. 9 oktobra pala je Priština u srpske ruke. Nastalo je silno oduševlјenje u varoši. Srbi nisu mogli verovati da su oslobođeni. Pevali su, klicali, obasipali cvećem vojnike, oficire, konje. Ljubili vojnike, njihova odela, oružje. Plakali su od sreće, a suzama radosnicama nije bilo kraja. Odmah po zauzeću Prištine postavlјena je na grobu cara Murata počasna straža, a u crkvi Gračanici odslužena je svečana služba Božija i održan parastos kosovskim junacima — posle 523 godine. Ubrzo su bez otpora pali Vučitrn i Mitrovica. 11 oktobra pao je, posle kratke borbe, Liplјan. 15 oktobra vojska je marširala bez jačih borbi kroz Kačanički Klanac ka Skoplјu. Turci su se već slabije borili. Bili su demoralisali porazom na Kumanovu. Kod Elezhana doznao je komandant divizije da je Skrplјe palo, a 10 oktobra ušli su prvi odredi armije generala Bože Jankovića u Skoplјe. Kod ibarske vojske napali su Arnauti, pre objave rata, selo Blaževo i zagrozili Brusu. Komandant ibarske vojske general Mihailo Živković imao je zadatak da zauzme Sandžak, Turci su skoncentrisali glavne snage oko Novog Pazara. Najžešće borbe vodile su se oko Đurđevih Stubova 9 oktobra. Već 10 oktobra ušla je srpska vojska u Novi Pazar. Ulazak srpske vojske bio je svečan i dirlјiv. Posle pada Šalјa, Rožaja i Drenice naređeno je ibarskoj vojsci da maršira u Peć. Javorska brigada pod komandom M. Anđelkovića imala je zadatak da zauzme Sjenicu. Posle krvave borbe na Lupoglavu i Babincu 11 oktobra, posle podne u 1 sat ušla je svečano srpska vojska u Sjenicu, gdje je zaroblјeno mnogo ratnog materijala. 14 oktobra predalo se Prijepolјe, a 15 oktobra predalo se i Plevlјe. Odmah posle srpske vojske ušla je i crnogorska vojska u Plevlјe. Javorska brigada je za 6 dana zauzela ceo Sandžak, a za to vreme prešla je put od 120 kilometara. Posle zauzeća Kosova naređeno je, 13 oktobra, drinskoj diviziji drugog poziva da se uputi ka Prizrenu. Konjički potpukovnik S. Ostojić pri zauzeću Prizrena pokazao je silne bravure. Već 18 oktobra srpske vlasti imale su punu moć u Prizrenu. Za nekoliko dana srpska vojska je osvojila arnautska gnezda Peć i Đakovicu. Najteži je bio izlazak na more, i tamo se moralo žuriti forsiranim marševima. Austrija je stalno pretila i pravila Srbiji neprilike. Dve su kolone krenule na more. Prva je pošla iz Prizrena na Drač, a druga iz Đakovice na Lješ. Za ovaj pohod spremalo se svega pet dana. Ni staze ni bogaza nije bilo. Zato je putovanje srpske vojske na more bilo teško, naporno; nadčovečanske muke i patnјe podnosile su se, ali je krunisano pobedom: srpska vojska izašla je na Jadransko More. Već 5 novembra srpska vojska stigla je do Lješa, a ubrzo i u San-Đovani. Kada je srpska vojska ušla u Drač, general Janković izdao je vojsci ovu zapovest: »Idući po vrletima kroz koje je, dosada, tuđa noga uopšte retko prolazila, preko nabujalih reka, podnoseći glad i studen, vi ste proneli slavu srpskog oružja do mora, a svojoj domovini i svome narodu doneli jednu novu tekovinu«. Srpske zastave bile su pobodene na gradovima u Lješu i Draču. Posle kumanovske bitke prva armija nastavi nastupanje ka Skoplјu i Velesu. Žestoke su se borbe vodile oko tesnaca prisatskog, a posle pada Prisata bio je otvoren put do Prilepa. Turske trupe koje su uzmicale preko Tetova pokušale su da zadrže nadiranje srpske vojske kod Kičeva. Tu je treći puk zapao u vrlo tešku situaciju. Brza pomoć prvog i drugog puka potpuno je salomila snagu turske vojske. Narod u Kičevu svečano je i oduševlјeno dočekao oslobodilačku vojsku. Srpska je vojska bez borbe ušla u Prilep. Ali tu odmah više Prilepa Turci su skoncentrisali ostatke svoje vojske na Alinačkim visovima i otvorili strahovitu artilerijsku i pešačku palјbu na srpsku vojsku. Prisebnošću komandanta i hrabrošću vojnika borba je završena potpunim porazom Turaka. Stupanja u borbu šestog puka pod turskom artilerijskom i pešadijskom vatrom bila je borba heroja, vitezova i potomaka Kralјevića Marka, koji preziru smrt radi slave. Posle svih ovih poraza Turci su odlučili da dadnu zadnji otpor kod Bitolјa. Tu se skocentrisala cela prva armija. 2 novembra počela je bitka kod Bitolјa. Najteža je bila borba drugog puka za Oblakovo. To je jedna od najsjajnijih i najslavnijih strana u našoj ratnoj istoriji. Tako isto bio je herojski podvig Drinaca, kada su gazeći Šemnicu do pojasa, vodili krvavu borbu sa Turcima. Puna četiri dana i noći vodila se borba bez prekida, bez daha. 6 novembra u jutro borba je završena sa pobedom srpskog oružja. Po kiši, blјuzgavici, uzmicao je ka Korči Džavid-paša sa ostacima svoje razbijene vojske, i noseći sa sobom mrtvo telo Feti-paše, koji je dan pre toga hrabro poginuo u borbi. Posle ove borbe pali su u srpske ruke Ohrid i Struga. Sa ovim su završene ratne operacije srpske vojske na vardarskom bojištu. Crna Gora ušla je u rat 26 septembra i već prvog dana zauzela je Planinicu i Mojkovac, a zatim ubrzo Dečić, Bijelo Polјe, Tuzi, Plav i Gusinje. Tako za kratko vreme Crnogorci su sve ove krajeve očistili i zatvorili Turke u Skadar i počeli ga bombardovati. Sa srpskom vojskom osvojili su Plevlјe, Peć, Visoke Dečane i Đakovicu. Za šest nedelјa ratovanja Srbija i Crna Gora osvojili su 76.000 kvadratnih kilometara, a to je mnogo više nego što je tada celokupni prostor iznosio i Srbije i Crne Gore. * Dvadeset i pet godina prohujalo je kako je Šumadija svom svojom elementarnom snagom i hukom kao kakva bujica preplavila sa svojim div-junacima svu Staru Srbiju i Makedonju, pa se čak duboko spustila i do Jedrena — i oslobodila naš narod od petovekovnog ropstva, raskinula lance i donela zlatnu slobodu našem narodu u kolevci Nemanjića. Svi, od vrhovnog komandanta pa do zadnjeg redova, bili su heroji, neustrašivi junaci u borbi, hrabro su ginuli i sticali sebi i potomstvu slavu. Pojedinci, čete, batalјoni i pukovi zadivlјavali su svojim junaštvom. Takih herojskih podviga možemo naći samo u Karađorđevu i Miloševu ustanku. Nјihova junaštva i grobovi su buktinje, koje će večito svetliti naraštajima i sa kojih će se pokolenja napajati čojstvom i junaštvom. Spomenik na Zebrnjaku biće večita luča zahvalnosti današnjeg naraštaja, simbol, uteha, nada i misao vodilјa nama i mlađim generacijama, koliko su i šta su podneli ratnici 1912 godine, šta su stvorili i kako su najsjajnije stranice naše istorije svojim životima i krvlјu ispisali, a potomstvu ostavili u amanet i na večito čuvanje. Slava i hvala izginulim div-junacima!