Četvrtog novembra, četvrtog dana strašne bitolјske bitke 1912 god., borba je bila najžešća. Ona se produžila i noću. Oni koji su učestvovali te noći u borbi kažu da se ništa užasnije ne da zamisliti od jedne takve borbe. Kiša i vetar, i to studen vetar, ne daju oka otvoriti; a slaba vajda od gledanja, kad je pomrčina kao testo. Znaju samo toliko da su Turci ispred njih, ali gde i na kom položaju, o tome su malo znali. Ide se napred, pa kad na nјih pripucaju, oni poležu; ospu palјbu, i polako, sve desetina po desetina, primiče se, dok se ne primaknu dovolјno da se može izvršiti juriš. Onda »Ura«, izlete napred, i vide da nikog nema. Ili, natrapaju na utvrđenje i onda nastane gušanje i gacanje po mraku, pa šta ko izvuče! Evo šta mi priča jedan vojnik, koji je te noći, kako on sam kaže, nekim čudom izneo glavu! — Narediše nam da krenemo napred. Mi svi mokri do kože, gladni, ozebli, jedva se mičemo. Ama nije vajde, mora se. Ja ne znam kako je bilo drugim četama, ali mi izvukosmo baš dobro. Posle dva sata lomlјenja po nekom kamenjaru, naiđosmo na Turke. Pripucaše puške ispred samog nosa. Mi prilegosmo, ućutasmo se i niko pušku ne izbaci. Turci prestadoše da gađaju. Hajde opet napred! Idi, idi, pa stoj. Opet napred, opet stoj! Mrak, prst pred okom ne vidiš. Mi se šćućurili pa šapućemo. Neki prolazi napred, neki pozadi nas stadoše. Ne prođe mnogo tek mi šanu drug: — Bre, Kole, evo ga čuči pored mene jedan Turčin ! Kakav Turčin!? Bog s tobom, u našoj četi!? — Jest, Bogami, sad ga ja pipnuh za kapu, a ona meka. — Udri ! odmah, velim ja. Oni se pogrušaše malo, a drug mi reče: »gotovo«. — Za čas pa se diže graja: »Ha, ne daj! Jao, ubi me...« Nasta gužva, naši se izmešali sa Turcima: pipaju jedan drugome kape, pa kad osete pod prstima tuđu kapu — udaraju odmah. — Kažem ti, nesreća, jedna! Ni sam ne znam kako živ izađoh. Kad me ko uhvati za kapu, ja mislim tu je kraj! A nisam pristao ni da bijem ni da čekam pa živ premreh! Sutradan je bilo samo gonjenje.