Svake godine o Vidovdanu srpski se narod naročito seća kosovske tragedije, o kojoj je ispevao najlešpe pesme i u njih uneo sve što je najidealnije, najplemenitije i najuzvišenije. One su ga u ropstvu krepile kroz nekoliko vekova i održavale mu nadu u bolјe dane. Od generacije do generacije on se vaspitavao i zagrevao na svetlim primerima kosovskih junaka, dok nije stasala ona generacija osvetnika iz 1912 g. Ali i posle osvećenog Kosova neće prestati blagotvorni uticaj kosovske narodne pesme i na buduća naša pokolenja. Ona će i nadalјe biti i ostati nepresušni i živi izvor lepote i lјubavi prema otadžbini. I danas, posle 550 godina, od Kosovske bitke, mi s ponosom čitamo to naše narodno Evanđelјe o kosovskim junacima. U njemu su ovekovečena mnoga svetla imena. Među tim svetlim imenima nalazi se i ime našega Vladete vojvode. Narodna pesma peva o njemu, kako je doneo prve tužne glase carici Milici, a istorija govori o njegovim radosnim vestima kralјu Tvrtku. Ko je bio Vladeta vojvoda i kako su Bosanci sudelovali u Kosovskom boju, to će biti predmet ovoga članka i ujedno sveća, zapalјena na grobovima Srba Bosanaca, koji padoše na Kosovu polјu ili pomreše u turskom ropstvu. Kada je knez Lazar doznao da se car Murat sa silnom vojskom kreće prema granicama njegove države, odmah je počeo sakuplјati svoju vojsku i pozivati prijatelјe i saveznike, da mu pošalјu što obilatiju pomoć. Nјegov najbolјi i najmoćniji saveznik i prijatelј bio je bosanski kralј Tvrtko. On se rado odazvao pozivu kneza Lazara i naredio da se po Bosni sakupi što veći broj vojske i da se što pre krene u pomoć knezu Lazaru. Za ono doba kada Bosna nije bila ni iz daleka tako naselјena kao danas, Tvrtko je ipak sakupio dosta veliku vojsku. Po istorijskim istraživanjima drži se da je bila jaka preko deset hilјada. Tu vojsku vodio je na Kosovo vojvoda Vlatko Vuković, u narodnoj pesmi — Vladeta vojvoda. Ko je bio Vlatko Vuković i zašto je baš njemu poverena komanda nad bosanskom vojskom? Vojvoda Vlatko Vuković spominje se prvi put u povelјi kralјa Tvrtka od 10 aprila 1378 godine, kojom je kralј Tvrtko potvrdio Dubrovčanima sve privilegije, što su ih imali ranije od srpskih i bosanskih vladara. Među izabranom vlastelom kralјevstva, koja jamči za ove privilegije, bio je među prvima vojvoda Vlatko Vuković i njegov brat Hranja Vuković.1) Oni su sinovi nekoga bosanskog vlastelina Vuka, zbog čega se i zovu Vukovići, iz poznate porodice Kosača. Čini se, da Vlatko nije imao poroda, a brat mu Hranja imao je tri sina: Sandalјa, Vukca i Vuka. Poznati vojvoda Sandalј Hranjić bio je iza hercega Hrvoja najmoćniji velikaš bosanski. Ni on nije imao poroda, pa ga je nasledio sinovac mu Stjepan, sin kneza Vukca, poznat pod imenom Stjepan Vukčić Kosača, najpre vojvoda, a od 1448 godine herceg od Sv. Save. Po njemu se Humska zemlјa prozvala Hercegovinom. Prema ovoj genealogiji vojvoda Vlatko Vuković bio je u pobočnoj liniji deda hercega Stjepana. Posle pogibije kralјa Vukašina na Marici 1371 god., Turci su počeli u jačim odredima provalјivati i u Srbiju i u Bosnu. Tako su u Bosnu provalili prvi put 1386 god. i doprli čak do Neretve, ali su ubrzo bili potučeni i povraćeni. Kroz dve godine iza toga, u avgustu 1388 godine, turska vojska, koja je plјačkala po Epiru, provalila je ponovo na bosansku teritoriju kod Bileće. Tu ju je dočekao sa bosanskom vojskom vojvoda Vlatko Vuković i do noge potukao. Turski vojskovođa Šahin spasao se samo sa nekoliko lјudi. Ta Vlatkova sjajna pobeda nad Turcima donela mu je glas junaka i velikog vojskovođe, pa ga je stoga sledeće godine kralј Tvrtko i odredio da vodi bosansku vojsku na Kosovo. Vlatko je sa svojom vojskom sudelovao u Kosovskom boju i imao velikog uspeha, tako da su Turci bili potisnuti, te se u prvi mah verovalo, da su Srbi pobedili. Verovatno je, da su u to poverovali u času, kada je Miloš ubio cara Murata i kada je zbog toga nastala zabuna u turskoj vojsci. Stoga je vojvoda Vlatko po glasnicima javio svome kralјu, da je Murat poginuo i da su Turci razbijeni. Kako se ishod Kosovske bitke u hrišćanskom svetu očekivao sa velikim nestrplјenjem, to je kralј Tvrtko odmah po prvim vestima javio u Florencu, da su Turci pobeđeni. Tvrtkovo pismo o tome nije sačuvano, ali je sačuvan odgovor florentinske opštine od 20 avgusta 1389 god., kojim ona čestita Tvrtku „preslavnu pobedu, koju mu milost svemogućeg i večnog Boga darova." Iz pisma se vidi, da je opštini bilo javlјeno, da je poginuo car Murat i obadva mu sina. Spominje se i dvanaest velmoža, koji su se probili kroz neprijatelјske čete i kroz lanac vezanih kamila do šatora Muratova, gde ga je jedan od velmoža ubio. Ove prve vesti o srpskoj pobedi izazvale su na Zapadu pravo oduševlјenje, ali se nažalost kasnije ispostavilo da su bile netačne. Vojvoda Vlatko vratio se živ sa Kosova, ali nije nigde zabeleženo, sa kojim brojem vojske. Taj broj morao je biti dosta malen, jer su mnogi Bosanci pali u ogorčenom boju na Kosovu, a mnogi su bili i zaroblјeni. O nekim zaroblјenicima, da su još u životu, doznalo se tek iza bitke kod Angore 1402 godine. Posle Kosovske bitke Lazareva je država postala vazalna prema turskome caru Bajazitu, a Lazarev sin i naslednik Stefan Visoki, morao mu je slati izvestan broj vojske i pomagati ga u svakome ratu, koji bi u buduće ma skim vodio. Tako je bilo i 1402 god. kada su Tatari navalili na Bajazita, Srpske pomoćne čete odveli su u Malu Aziju lično braća Stefan i Vuk Lazarević i njihovi sestrići Grgur i Đurađ Branković. U boju kod Angore, 28 jula 1402 god. Srbi su se borili na strani Turaka, ali se bitka ipak svršila sa potpunim turskim porazom. Tatari su zarobili i samoga cara Bajazita, koji je i umro u njihovom ropstvu. Posle bitke Srbi su se povlačili prema Bosforu i tako je Stefan sa izvesnim" brojem Srba dospeo u Carigrad. Tu su ga prijatelјski dočekali tadanji regent, car Jovan i njegova žena Evgenija, ćerka Franćeska II Gatiluzija, gospodara Mitilene — domini Metelini. Tadanji vizantijski car Manojlo II Paleolog bio je otišao na Zapad, u Italiju, Francusku i Englesku, gde se je zadržao dulјe vremena, a zastupao ga je regent car Jovan. Manojlo se vratio istom 1403 god. Car Jovan odlikovao je Stefana titulom despota, dostojanstvom odmah iza carskog, verovatno radi toga, što je ovaj tada zaprosio ruku njegove svastike Jelene, sa kojom se i oženio 1405 godine. Tatarska pobeda kod Angore i zaroblјeništvo Bajazitovo prouzrokovali su metež i nerede u turskoj carevini, te su se istom tada oslobodili turskoga ropstva neki Srbi, koji su bili zaroblјeni na Kosovu 1389 godine. Pri povlačenju Stefanove vojske od Angore, povlačili su se s njom i svi kosovski zaroblјenici, tada oslobođeni, i dospeli u Carigrad i na Mitilenu. Otuda su se javlјali svojima, da su živi i zdravi, i tražili da se za njih pobrinu, kako bi se što pre mogli vratiti kući. U dubrovačkom arhivu sačuvao se spomen o tim kosovskim zaroblјenicima. To su četiri pisma iz 1403 god., koja je dubrovačka opština pisala knezu Mirku, knezu Vukašinu i vojvodi Vukmiru, vojvodi Hrvoju i gospodinu metelinskomu Franćesku II Gatiluziju. Dubrovčani odgovaraju knezu Mirku pismom od 13 marta 1403 god.2) Mirkovo pismo nije se sačuvalo, ali se iz njihova odgovora razabire njegov sadržaj. Oni mu odgovaraju, da će se pobrinuti „za vašega sina i ine Bošnjane", koji su utekli iz turskoga ropstva i živi viđeni u Carigradu. Odgovor dubrovačke opštine knezu Vukašinu i vojvodi Vukmiru interesantan je i po svojoj stilizaciji i po svome sadržaju, pa ću ga stoga ovde u celosti doneti po današnjoj ortografiji. Odgovor glasi : „V vsem mnogo počtenomu knezu Vlkašinu i vojevodi Vlkmiru od vladuštago grada Dubrovnika, kneza, vlastel i od vse općine mnogo lјubimo pozdravlјenije. Počteno pisanije vaše lјubve primismo i što nam mudro i počteno vaša sluga Dragić govori o vsem razumjesmo. A jer što pišete naši počteni prijatelјe da tko gode od naših k vam prikloni se, da ih svblјudete i obarujete. Naši počteni prijatelјe čuli smo od naših poklisarev i od trgovic i od vsakoga koji se tuj namjeril veliku vašu dobrotu i lјubav koju pokazujete. Bog vi je plati, a i mi što moremo za vas i za vašjeh, Bog vje, u ničem se ne štedimo, kako za naše srdvčne prijatelјe. A jer što ni vaša lјubav piše, da vi je dopala nevolјa, jer su vam pogibli dva bratučeda na Kosovu polјu, a čujete ih žive u Carigradi, moleći nas, da za toj nastojimo, razuvjemo, na tom vapoj lјubvje odpisujemo. Bog vje, od vaše skrbi i nevolјe nam je žal i nedrago. Da kde čujemo da su živi, hvalimo Boga na njih životu i jesmo mnogo veseli. Da tozi hoćemo mnogo srdvčno nastojati, kako za naše srdvčne prijatelјe, jer o sjeh dneh čekamo cara carigradskoga3) iz Bnetak, da mine u Carigrad s galijami i hoće se svratit k nam i tuzi hoćemo nastojat i radit i moliti ga, koliko budemo moći, da kom bude u Carigrad, njegova milost da čini poiskat za te vlastele i odviše hoćemo s njim poslati našega čovjeka, koji će vazda pri caru stojat, da mu uspomenuje za ovozi. Jer Bog vje, radi smo i hotni vašoj lјubve ugoditi i poiskati za njih veće ner da bi naši (bili). I što budemo čuti za tozi, hoćemo vašoj lјubve upisat. 13 dvn mjeseca marta u Dubrovniku 1403.4) Isto je tako interesantan i odgovor vojvodi Hrvoju od 17 marta 1403 g.,5) iz kojega ću navesti samo početak i nešto od sadržaja. Odgovor počinje ovako: „Slavnomu i velmožnomu velikomu vojevodi Hrvoju od vladuštago grada Dubrovnika, kneza vlastel i vse općine mnogo lјubimo pozdravlјenije. Pisamce gospostva ti primismo po Dragiću, sluzi kneza Vlkašina i vojevode Vlkmira, koga tvoja milost k nam dosla." Dalјe u pismu pišu, kako im je drago, što su njegovi nećaci utekli živi iz turskoga ropstva .... „za tvoje neti da ih čujete žive, kako pišu u malom listu, koji bješe unutar vašega lista, da su u Carigradu, moleći nas da za toj nastojimo i pošlјemo do Carigrada" ... Obećavaju da će poslati svoje lјude u Carigrad, da se raspitaju „za tvoje netia za one druge vlasteličiće bosanske." Iz ovoga pisma dubrovačke općine vidi se, da su Hrvojevi nećaci pisali svome ujaku i poslali mu ,.mali list",koji je on priložio svome pismu, što ga je poslao Dubrovčanima. Iz odgovora knezu Vukašinu i vojvodi Vukmiru vidi se da su se Dubrovčani tih dana (polovinom marta 1403 g.) nadali, da će im se svratiti carigradski car na povratku iz Mlјetaka, pa obećavaju da će mu lično govoriti za bosansku vlastelu i da će s carem poslati svoga čoveka,, „da mu uspomenuje za ovozi." A kako se čulo, da su neki od kosovskih zaroblјenika pobegli i na Mitilenu, to su se Dubrovčani u isto vreme obratili i gospodaru Mitilene i poslali mu svoga čoveka Franka Vicijanovića, da posreduje, kako bi se srpski i bosanski vlasteličići povratili kući. To njihovo pismo glasi: „Gospodinu Metelinskomu, Pisali su nam gospoda bosanska i gospoda srpska, naši počteni susedi i prijatelјi govoreći, da su utekli iz Turak njih vlasteličići, koji su bili uhićeni od Turak i da su došli u vaše vladanije, moleći nas da pošlјemo, da za tozi razuvjemo. I eto posilamo našega človjeka Franka Vicijanovića za tozi i molimo, ako sve što razuvjedjeli o komo god vlastelinu ili srpskom ili bosanskom, molimo da uvježbate našega človjeka, tko su i u kom su mjestu, da naš človjek pođe do njih, jer što bismo mogli za njih oslobođenje i izvedenje, radi bismo.6) Da se ovde radi baš o kosovskim zaroblјenicima, vidi se jasno iz dubrovačkog odgovora knezu Vukašinu i vojvodi Vukmiru. Taj sam odgovor u celosti naveo. U njemu stoji između ostalog i ovo : ... „što ni vaša lјubav piše, da vi je dopala nevolјa, jer su vam pogabli dva bratučeda na Kosovu polјu, a čujete ih žive u Carigradu." Ko su spomenute ličnosti u svim pismima i iz kojih su krajeva Kralјevine Bosne? Od njih nam je najpoznatiji Hrvoje, veliki vojvoda bosanski i herceg splitski, gospodar Donjih Krajeva i jednoga dela Dalmacije. A ko je bio knez Mirko? Kad se prouče savremeni spomenici, vidi se da knez Mirko nije niko drugi, nego knez Mirko Radojević iz središnje Bosne. On se spominje prvi put u povelјi kralјa Tvrtka od 2 decembra 1382 g.,7) kada je Tvrtko na molbu Dubrovčana ukinuo trg soli u svome novom gradu Svetom Stefanu, što ga je podigao u župi dračevičkoj u Primorju, u slavu „svetoga i velikoga mučenika i arhidjakona Stefana"... „i narekoh ime jemu Sveti Stefan": U tome Tvrtkovom ugovoru sa Dubrovčanima spominju se tri najuglednija bosanska vlastelina kao svedoci i ručnici kralјevi, i to : dvorski Mirko Radojević, vojvoda Vlatko Vuković i knez Pavle Jablanić. Kasnije za vreme kralјa Dabiše, u njegovoj povelјi od 26 aprila 1395 g.,8) kada je poklonio svojoj kćeri Stani selo Velјake u Humskoj zemlјi, opet među svedocima i ručnicima vlastele bosanske na prvome mestu dolazi „od Bosne knez Mirko Radojević s bratijom." Kako se u istoj povelјi posebno spominju vlastela „od Dolnjih Kraji", posebno „od Usore“, a knez Mirko kao prvi „od Bosne", to je dokaz, da je on iz srednje Bosne, tamo negde između Vrhbosne i Zenice. A da je doista otuda, vidi se i iz povelјe kralјa Ostoje od 8 decembra 1400 g.,9) kada je vojvodi Hrvoju poklonio Hlivno i grad bistrički. U toj povelјi među svedocima i ručnicima vlastele bosanske spominje se knez Mirko Radojević „od Bosne" odmah iza glasovitog Pavla Radinovića. A kako u tome vremenu nema u spomenicima ni jednoga vlastelina bosanskoga sa imenom „knez Mirko", to s pravom možemo zaklјučiti, da je knez Mirko u gore spomenutom dubrovačkom pismu ovaj naš knez Mirko Radojević iz srednje Bosne, čiji se je sin borio na Kosovu i bio zaroblјen od Turaka. A ko su knez Vukašin i vojvoda Vukmir, koji su pisali Dubrovčanima za svoju dvojicu bratučeda? To su braća Vukašin i Vukmir Zlatonosovići, vlastela bosanska iz severne i severoistočne Kralјevine Bosne, gospodari Usore i Soli sve do Zvonika10) i Srebrenice. Knez Vukašin Zlatonosović spominјe se u povelјama kralјa Ostoje od 15 januara i 5 februara 1399 g.,11) a vojvoda Vukmir „od Usore" u povelјi istoga kralјa od 8 decembra 1400 g.12) a u povelјama kralјa Tvrtka Tvrtkovića od 16 avgusta 1420 g. i od 18 avgusta 1421 g.13) Vojvoda Vukmir „od Usore" bio je u to doba najsilniji velikaš bosanski u severnoj Bosni. Iz savremenih spomenika ne može se konstatovati ime brata ove dvojice Zlatonosovića, čiji su se sinovi borili na Kosovu i bili zaroblјeni od Turaka. Po stilizaciji pisama koje su Dubrovčani pisali braći Zlatonosovićima i vojvodi Hrvoju, rekao bih da su njihovi bratučedi i Hrvojevi nećaci iste osobe. Prema tome bi Hrvojeva sestra bila udata za njihova brata, kojega u to doba nije više bilo među živima. Ali kako bilo da bilo, iz svega ovoga da se razabrati, da su i sinovi vlastele bosanske iz najuglednijih i najmoćnijih kuća dragovolјno išli na Kosovo i borili se protiv Turaka zajedno sa narodom i vlastelom kneza Lazara, i ako neki misle da u to doba nije bilo nacionalne svesti u današnjem smislu, ja bih ipak rekao, da Srbe Bosance, naročito vlastelu, nije odvelo na Kosovo ništa drugo, već osećaj nacionalne pripadnosti i nacionalne dužiosti. Bilo je nacionalne svesti i u to doba. To nam kažu i narodne pesme o Kosovu, koje su nastajale već prvih godina iza kosovske katastrofe. Srbi Bosanci iz 1389 godine, koji su sudelovali u borbi na Kosovu, bili su svesni da se bore za slobodu i nezavisnost svoga naroda. Beograd, o Vidovdanu 1939. 1) Miklošić, Monumenta serbica, 189, 190. 2) Pucić, Spomenici srpski I. str. 46. 3) Mihaila II Paleologa. 4) Pucić, Spomenici srpski I. str. 47. 5) ibidem, str. 47—48. 6) ibidem, str. 48. 7) Mon. serb., str. 202. 8) ibidem, str. 225. 9) ibidem, str. 249. 10) Turci su Zvonik prozvali Zvornik. 11) Monumenta serbica, 234 i 237. 12) ibidem, 250. 13) ibidem, 305, 318.