U našu nacionalnu nauku podavno se je unela istorijska zabluda, kao da je u Srednjem veku na Balkanu, a naročito u Bugarskoj i Bosni, bila raširena neka bogomilska vera, koja je postojala sve do dolaska Turaka, a tada da je odmah nestala, jer da su tobože ti t. zv. Bogomili prešli na Islam. Tu zabludu uneo je u našu nauku hrvatski istoričar dr. Franjo Rački svojom raspravom Bogumili i Patareni. Naši istoričari smatrali su tu njegovu raspravu poslednjim rezultatom nauke o tome predmetu, pa su iz nje prepisivali i podatke unosili u školske udžbenike. I tako je ta zabluda preko škole ušla u najšire slojeve naše inteligencije. Rački je svoju raspravu napisao na temelјu istorijskih izvora. Nјegovu nekritičnost dokazivali su neki naši i strani istoričari, a u novije vreme to je potpuno dokazao Jaroslav Šidak svojom dokumentovanom raspravom Problem bosanske crkve u našoj historiografiji. Ovde ćemo razmotriti izvore, po kojima je Rački radio svoju raspravu i dokazaćemo da su ti izvori potpuno nepouzdani. U prvom redu to su tri latinska spisa koje je on našao u Rimu i u Veneciji. Dva su izveštaja papskih inkvizitora, koji su dolazili u Bosnu da šire rimokatoličku veru, a treći je napisan u Vatikanu 1461 godine. Ni jedan od njih ne prikazuje pravoga stanja vere u Bosni, već svatri, iako se među sobom razlikuju, stoje u potpunoj suprotnosti sa domaćim izvorima. Ali se Rački na to nije obazirao, nego je samo njima verovao i njih upotrebio, a domaće sasvim je zanemario. I tako na temelјu toga on je bosansku crkvu proglasio bogomilskom, iako je ona bila pravoslavna kao i srpska, bugarska, ruska, grčka i rumunjska crkva. Da bi tim latinskim spisima dao veću važnost i verodostojnost, upotrebio je još i Besedu prezvitera Kozme i Dogmatičko naoružanje vizantijskog pisca Eutimija Zigavina, pa je ono što je našao kod tih pisaca, primenio na bosansku crkvu, iako su mu domaći bosanski izvori govorili sasvim suprotno od toga. Ali i bez obzira na to, ova dva pisca ne mogu se upotrebiti kao istorijski izvori, jer je dokazano da je jeres o kojoj oni pišu, obična mistifkacija. Bugarskn pisac prezviter Kozma živeo je u X veku za vreme cara Petra (927—969) i napisao je Besedu protiv nekoga popa Bogomila. Povod za pisanje ove Besede bila je borba između dve bugarske stranke. Jedna je branila cara Petra, a druga zakonitoga prestolonaslednika Mihaila. Petar i Mihailo bili su sinovi cara Simeona, Petar je bio oženjen grčkom princezom, pa je stoga, iako mlađi, proglašen carem, a stariji brat Mihailo, zakoniti naslednik prestola, proteran je u manastir. To je bugarski narod podelilo u dve stranke. Kozma je držao stranku Petrovu, a pop Bogomil Mihailovu. Stoga je Kozmina Beseda političkog karaktera, naročito njezin prvi deo, gde je on popu Bogomilu podmetnuo jeretičko učenje. A to učenje on je prepisao iz spisa, Petra Sicilskog i patrijarha Fotija o Manihejima. Osim toga on je u tu Besedu uneo mnoge stvari i iz Svetoga Pisma, tako da je svaka njena stranica sastavlјena iz tuđih misli i rečenica. Ni deseti deo nije Kozmin. Prema tome ova Beseda ne može služiti kao istorijski izvor. A sve da ona i nije kompilacija i prevod iz navedenih spisa njenome se sadržaju ne bi moglo verovati ni zbog tadašnjega stanja pravoslavne crkve u Bugarskoj. Crkva bugarska bila je već u to vreme potpuno organizovana i zaslugom careva Simeona i Petra imala je bogatu crkvenu književnost, u kojoj se isticalo nekoliko odličnih crkvenih pisaca. Ni jedan od tih pisaca nije u svojim spisima ostavio ni traga o kakvoj jeresi toga vremena u Bugarskoj. A osim toga i savremenik cara Petra, vizantijski car Konstantin Porfirogenit, koji je inače mrzeo Bugare, kaže za njih va su pravoslavne vere kao i Grci. Dakle, Beseda prezvitera Kozme ne može se uzeti kao istorijski izvor ni za Bugarsku, a kamo li za Bosnu. Učeni vizantijski monah, Eutimije Zigavin, napisao je oko 1115 godine Dogmatsko naoružanje. On je po naredbi cara Aleksija Komnena sakupio sve što se je do tada pisalo o raznim jeresima u pravoslavnoj crkvi, pa je svaku od njih pobijao dokazima iz Svetoga Pisma i iz dela Svetih Otaca. To svoje delo nazvao je Panoplia dogmatike ili Dogmatičko naoružanje. U tome delu jedno od poslednjih poglavlјa nosi naslov Protiv Bogomila. Iako je Zigavin tome poglavlјu dao takav naslov, on nigde ne kaže, odakle je uzeo građu za tu jeres i da li se je ona ranije bila pojavila u Bugarskoj. Po njegovom kazivanju začetnik te jeresi u Vizantiji bio je neki stari carigradski lekar Vasilije, čiju je nauku na vrlo čudan i mističan način otkrio sam car Aleksije. I kad ga car nije mogao odvratiti od jeresi, naredio je da se spali na lomači, a njegove pristalice je pohvatao i bacio u tamnicu gde su i pomrli. Prema tome car je u samom začetku ugušio tu jeres. Ceo događaj sa tim lekarom Zigavin je prikazao kao nešto mistično, a njegove pristalice nazvao je Bogomilima, tumačeći da to ime dolazi od bugarskih reči : Bog i miluj. Iako je samo ime doveo u vezu sa bugarskim jezikom, on ipak ni jednom reči ne pominje da bi to jeres poticala iz Bugarske. A osim toga i njeno dogmatsko učenje, kako ga on prikazuje, posve je različito od onoga, koje je prezviter Kozma podmetao popu Bogomilu. Jedina je sličnost između njih u tome, što se prema Kozmi začetnik bugarske jeresi zove Bogomil, i što je Zigavin pristalice ove Vasilijeve jeresi nazvao Bogomilima. Drugo ništa nemaju zajedničko. A ne mogu ni imati već zbog same hronologije, jer je Kozmina priča nastala oko godine 930, a ova Zagavinova oko 1115. Prema tome je razlika u vremenu između jedne i druge pojave punih 185 godina, što je apsolutno nemoguće, kada bi bilo između sebe ma u kakvoj kauzalnoj vezi. Da je i ovaj slučaj, kako ga je Zigavin prikazao, obična mistifikacija, vidi se i po pisanju Ane Komnene, ćerke cara Aleksija. Ona je na nekih 30 godina posle Zigavinova dela napisala svoju Aleksijadu, u kojoj je na panegiričan način hvalila svoga oca i isticala njegove velike zasluge za pravoslavnu veru, nazivajući ga zbog toga trinaestim apostolom. Između ostalog ona pripoveda, kako je još car Cimiskije (969—976) doveo u Filipopolј neke ratoborne neznabožačke narode iz Male Azije, da se bore protiv Okita i Kumana. I kada je car Aleksije čuo da ovi narodi u njegovo vreme napadaju na tamošnje hrišćane, pošao je sam lično u Bugarsku, pa ih je uz pomoć bugarskoga arhijepiskopa pokrštavao. A one koji se nisu hteli krstiti, pohvatao je i doveo sa sobom u Carigrad i bacio u tamnicu, odakle nikad više nisu izišli. Da bi što više proslavila svoga oca i istakla njegove naročite zasluge za pravoslavnu veru, Ana je uzela i onu priču iz dela Eutimija Zigavina o lekaru Vasiliju, kojega ona ne zove lekarom nego monahom. Tu priču ona je još više proširila i iskitila sa puno fantazije tako, da nas taj način pisanja još više uverava da je to sve skupa izmišlјeno, kako bi se što bolјe proslavio car Aleksije. Već i samo neslaganje između nje i Eutimija Zigavina u pogledu zvanja toga jeretika Vasilija, pokazuje da je to mistifikacija, jer je nemoguće da bi ga njih dvoje kao bliski savremenici mogli nazivati jedno lekarom, a drugo monahom. Prema tome ni ova dva grčka dela ne mogu se uzeti kao istorijski izvori za postojanje bogomilske vere ni u Bugarskoj ni u Vizantiji. A koliko su malo verodostojni srednjovekovni spisi u pogledu toga pitanja, najbolјe nam pokazuje slučaj sa „Životom moglјenskoga episkopa Ilarijona". Na taj životopis pozivao se je Rački u svojoj raspravi kao da je u XII veku doista bilo Bogomila u Makedoniji. Međutim je i to jedna obična podvala, za koju Rački u svoje vreme nije znao. Episkop Ilarijon živeo je u XII veku u Moglјeni, a, njegov život opisao je bugarski episkop Eutimije u XIV veku, dakle na dve stotine godina kasnije. Ovaj episkop Eutimije da bi što bolјe istakao zasluge episkopa Ilarijona, uzeo je preda se gore pomenuto delo Eutimija Zigavina, pa je iz njega jednostavno prepisao čitave glave o raznim jereticima, pa i ono o Bogomilima. Rački nije došao na to da je to prepisano iz dela Eutimija Zigavina i da to sve skupa nema nikakve veze sa radom episkopa Ilarijona u Moglјeni u XII veku, pa je tu podvalu uzeo kao dokaz da je Bogomila bilo u to doba u Makedoniji. Ima još jedan vrlo problematičan izvor, na koji se Rački pozivao da je Bogomila bilo u Bugarskoj. To je t. zv. Sinodik cara Borisa. Sinodik je srednjovekovni crkveni spis, u kome se po propisima vaselјenskih sabora proklinju sve jeresi i ispoveda prava vera, a čita se u prvu nedelјu časnoga posta, u nedelјu pravoslavlјa. Bugarski car Boril (1207—1218) naredio je 1211 godine da se taj Sinodik prevede sa grčkoga jezika. Sačuvan je u više prepisa sa raznim dopunama. U njemu na jednom mestu stoji da se je jeretik pop Bogomil javio u Bugarskoj za vreme cara Petra, t. j. između 927 i 969 godine. Očito je da je taj umetak unesen u Sinodik po Kozminoj Besedi. A na drugom mestu u istom Sinodiku stoji da se je pop Bogomil javio za vreme cara Borila, tj. između 1207 i 1218 god. Da li je moguće da se jedna te ista osoba javi sa svojim učenjem dvaputa i to u vremenskom razmaku od 250 godina? Sinodik su pisali i prepisivali razni kaluđeri srednjega veka i u njega dodavali mnoge stvari, koje često puta nisu ni razumeli. Stoga i on otpada kao istorijski izvor. Osim toga Rački se je pozivao i na jedno mesto u biografiji Nemanjinoj od Stevana Prvovenčanog, gde stoji da je Nemanja iz svoje države proterao nekakve jeretike. Rački, a sa njim i svi naši istoričari, protumačili su da su to bili Bogomili, koji su iz Srbije prebegli u Hum i u Bosnu, iako o tome u toj biografiji nema ni spomena. U to vreme u Humu je vladao Nemanjin brat knez Miroslav, koji je bio isto tako dobar hrišćanin kao i Nemanja, a u Bosni ban Kulin, koji je bio u srodstvu sa Nemanjićima i podizao crkve isto onako kao i Nemanja i Miroslav. Prema tome ne može biti ni govora o kakvim jereticima ni u Humu ni u Bosni. Da je Nemanja u svojoj državi imao neke jeretike, to bi svakako u njegovoj biografiji pre istakao Sv. Savo nego Stevan Prvovenčani. Ali u ozbilјnoj i trezvenoj Nemanjinoj biografiji, koju je napisao Sveti Savo, nema ni pomena o kakvim jereticima, a kamo li o Bogomilima. Naši istoričari, zajedno sa Račkim, tvrde da su se Bogomili prema Kozminoj Besedi javili u Bugarskoj za vreme cara Petra, a prema biografiji Nemanjinoj u Srbiji oko 1180 godine. Tako isto oni tvrde da su se prema onome Vukanovom pismu Bogomili pojavili i u Bosni oko 1199 godine. Kada bi bila istina da su se doista pojavili u Bugarskoj, recimo oko 930, a u Srbiji istom oko 1180 god., to bi onda značilo da je od jedne do druge pojave prošlo punih 250 godina. A kako su Bugarska i Nemanjina Srbija bile, kao i danas, dve susedne zemlјe, u kojima živi tako srodan narod, nije moguće verovati, da bi trebalo punih 250 godina, pa da se taj verski pokret tek tada javi u Srbiji. Već sama ova hronologija pokazuje da je to sve skupa neozbilјno i izmišlјeno. Neki naši istoričari hteli su i humskoga vojvodu Sandalјa Hranića, njegova sinovca Hercega Šćepana i njihove podanike proglasiti Bogomilima na temelјu jedne beleške vizantijskog pisca Laonika Halkokondila. Ovaj pisac na jednom mestu u svome delu veli da se „svi stanovnici u zemlјi Sandalјevoj zovu kudugerima". Neznajući šta ova rečenica znači i ne čitajući celo delo, neki su naši istoričari na brzu ruku zaklјučili da su to Bogomili. Međutim kad se pročita celo delo i kad se vidi kako Halkokondil govori o veri raznih naroda i kako savremene narode XV veka naziva starim imenima, kao da se u etnografskom pogledu na Balkanu nije do tada ništa promenilo, onda se da ustanoviti da i ovaj naziv Sandalјevih podanika ne znači ništa drugo već ime jednoga starog hunskog plemena, koje je po piščevom mišlјenju nekada stanovalo u tome delu Balkana. A na to ga je navelo jedno mesto u delu staroga vizantijskog pisca Prokopija (Bonsko izdanje knjiga II str. 476), gde ovaj govori o Hunskom plemenu Kuturgurima, i njihovom vladaru Sandilu. Ova sličnost imena hunskoga vladara Sandila sa imenom vojvode Sandalјa navela je Halkokondila na misao da Sandalјeve podanike nazove sličnim starim imenom, kako su se zvali Sandilovi hunski podanici.1) Kada se sve ovo zna, onda se čovek mora čuditi, kako se ova istorijska zabluda mogla održati sve do danas. Čini se da lјudi nisu hteli ulaziti u suštinu same stvari, nego su jednostavno prepisivali rezultate Račkoga, jer se to inače ne može razumeti. Kako se može tvrditi, da je u Bosni i Humu vladala bogomilska vera, kada to niko i nikada nije zabeležio, a osim pozitivnih dokaza koji nam svedoče o pravoslavnom dogmatičkom verovanju bosanske crkve, mi imamo i mnoge druge dokaze da tih Bogomila nije bilo. Zar bi se moglo dogoditi da se oni u bogatoj srednjevekovnoj srpskoj književnosti nigde ne pomenu, ako bi ih bilo? Zar ih ne bi pomenuo u svome Zakoniku i car Dušan, gde se u prvih 38 članova određuju crkveni odnosi i zabranjuje jeres latinska? Da su Bosanci u to doba bili bogomilske vere, Dušan bi to svakako uneo u svoj Zakonik i tu bi veru isto onako, ako ne i strožije, zabranio kao i latinsku, pogotovo kada se zna da su u to vreme odnosi između Bosne i Srbije bili vrlo zategnuti. U novije doba javile su se dve-tri studije o ovome predmetu, koje će ovu istorijsku zabludu konačno brisati iz naše istorijske nauke. Osim moje i profesora Blagojeva studije o tome predmetu, izašlo je u Radu Jugoslovenske akademije nauka ,u knjizi 259 i pomenuta studija Jaroslava Šidaka, kojom je dokazao da je koncepcija Račkog potpuno pogrešna i on je kao takovu sasvim odbacuje, a usvaja moju koncepciju, samo s tom primedbom, da je crkva bosanska, po njegovom mišlјenju, bila hrišćanska, ali ne i pravoslavna, jer, veli on, nije imala veze sa istočnom crkvom. Kako je u Srednjem veku svaka hrišćanska samostalna država na istoku imala i svoju samostalnu crkvu, to je potpuno razumlјivo da i bosanska crkva, kao samostalna i autokefalna, nije mogla imati ništa zajedničko sa ostalim istočnim crkvama osim zajedničkog obreda i zajedničkih dogmata, kao i danas. Da je crkva bosanska bila pravoslavna, dokazuju nam mnogobrojni originalni domaći dokumenti i strani pisci i putnici koji su prolazili kroz Bosnu i o njoj pisali.2) A osim toga odlični su dokazi za to i to što se Bosanci odmah posle dolaska Turaka iselјavaju u Hrvatsku i Dalmaciju kao pravoslavni Srbi. Niko, nigde i nikada nije zabeležio da su se iz Bosne iselјavali kakvi Srbi bogomilske vere. Prema sadanjem stanju nauke o tome predmetu potpuna je neistina da je bilo kakvih Bogomila u Bosni, a pogotovo da su prešli na islam, kako je to u svojoj raspravi prikazao Rački, a popularisao Vjekoslav Klajić u Povijesti Bosne. Bosanski Muslimani potiču od pravoslavnih Srba i katoličkih Hrvata, a nešto i od osmanlijskih činovnika; koji su dolazili sa službom u Bosnu. 1) Tumačenje ovoga imena na način, kako ga. je protumačio Vladislav Skarić u svome članku u Prilozima, knj. VI sveska I str. 107—110, saovim je pogrešno. 0 tome je opširno raspravlјeno u mojoj knjizi Istina o Bogomilima. 2) Vidi moj članak: »Stari pisci i putnici o veri Južnih Slovena«. Bratstvo Društva Svetoga Save, knjiga XXXI, str. 85—102.