Dogada se u „kahvi" pred Imaretom. Malkočević, Derviš Mujo, Širbeg i više aga Sarajlija. DERVIŠ MUJO: — Ja sam sinoć nešto strašno snivžo, Pa su ružne spopale me slutnje. Da Bog, braćo, na dobro okrene! Kad sam sinoć klanjao jaciju, Da sž odmorim sjedoh na sećiju, Na jastuk sam naslonio glavu I gledao u daljinu plavu. Sinoćnja noć lijepa je bila, Božija me svemoć zadivila. * Ovaj prizor je ulomak iz velike drame u 5 činova „Bosanski ponos" iz koje su štampana samo dva odlomka u „Novom Beharu", god. 1., br. I str. 6. i god. IV. str. 5. Događa se za Deli Hasin pašina namjesnikovanja u Bosni godine 1051.—1054. po Hidžretu (1641.—1644), kada je zloglasni Mahmud ef. Zeničak bio defterdar. Opširnije o ovom pokretu vidi u Bašagićevoj Kratkoj uputi u prošlost Bosne i Hercegovine, str. 66.71U. Sjajni mjesec čarobno je sjao I ja u totn halu sam zaspao. Usnin sam — strah me je šta — reći. I ako se svesra sjećam živo, Preko mnogih sitnica ću preći, Da me, braćo, ne shvatite krivo. Kazaću Vam šta sam krupno snio: Usnio sam da se provalio Cio obzor; onda vjetar puhnu, Nasta tutanj da uši zagluhnu, Od nekakva silna urenebesa Nitž sam vidžo zemlje ni nebesa. Dok najednom vjetar se utiša 1 proli se ko iz kabla kiša, Iza kiše pokaza se sunce I obasja polja i vrhunce. U to sam se, braćo, probudio Što to znači, ko zna da tumači? — Derviš Mujo, taj san nije ružan! Nemoj biti žalostan i tužan, Nešto će se kod nas dogoditi I konac će tome dobar biti. Kako god ko hoće nek tumači, Kiša u snu Božji rahmet znači. iza kiše kad se sunce javi. Narod mora da nešto proslavi; Mi svi danas ćutimo u duši, Da krov višž nas po malo se ruši. Nema ljeta ni Đurđeva dana Kad ne dcđe ferman od sultana, Da zaimi i spahije naše Pod zastavu za tri dana dodu 1 nekuda na vojsku ne pođu. Preklani smo s Ibrahimom bili I Kanižu tvrdu osvojili. Lani s Lalom pod Budimom bili I od njega dušmane odbili Sve gradove širom Unđurosa Bošnjaci su listom naselili, Da nas nije — ko bi ih čuvao? Da nas nije ko bi Turcim dao Na stotine paša i gazija, Na hiljade bega i spahija, Koji Tursku od Evrope brane, Koji Tursku svojini znojem hrane? To nam Turci danas ne priznaju Već hajduke nama opremaju, Da po Bosni tlače i harače. Ako Bošnjak jedanput zabrazdi I samom će caru da odmazdi. HercegBosna nije turska bruka. Ako treba da je hajduk brani, U nas ima dosta i hajduka, Sve od oka junaka biranih, Da do carskog prijestolja sjave I murtate kžo miše pognjave, Koji Bosnu hajducima daju, Jer bosanske ćudi ne poznaju I ponosa što u nama budi Otpor protiv dželalija hudiž. Kad je Bosna samostalna bila, Mi nijesmo trpjeli vladare, Koji htješe da zagospodare Bez nas s nama; pa kome za volju Da trpimo nekakve ustaše, Da nam budu valije i paše? Poručimo caru i Stambolu S nama više nek šale ne zbija, Jer se može izlećž komedija, ŠIRBEG: — Ako sultan ne htjedne pristati Da se Hasan sa Bosne ostrani, Mi ćemo znatž karšiluk mu dati, Ko ponosni bosanski građani, Što ničije sile ne priznaju Nego silom sili otpor daju. PJESNIK ŠANl (diže se iz jednog budžaka): Ustaj slavni vojvodo Hrvoje, Da ti vidiš praunuke svoje. Ustaj i ti, bane Kotromane, Da višž svoje junačke Bošnjane. Da viš jada, da višž rugla, bruke, Kako ropski slušaju hajduke Đe ste bani, knezovi, vojvode, Da pljunete na svoje izrode. Đe si, slavni Gazi Husrevbeže, Da viš tvoje hrabre Sarajlije, Kakž u rupe kao miši bježe? Da je pred kim niti pola muke. Gdje su zubi, a gdje su vam ruke? II. prizor. Pređašnji i Halil Stonjanin uleti u kahvu: HALIL: — Božji Ijudi, šta se ovo radi? Bigajri hak Mehmeda Tabaka Na čaršiji eno napadoše I svezama nekudž odvedoše. 1 glas (izm. prisutnih). — To se više trpjeti ne može, Hoće da nas ogule do kože. U gomilu, ko je za gomilu, Da kažemo tome Kurtćehaji Da je naše šeher Sarajevo Grad slobodan. Da sile ne snosi, Već kad plane i caru prkosi. II. glas — U gomilu! u gomilu ljudi! Narod može po Božijem pravu Kada treba i caru da sudi. Poleti Halil Stonjanina a za njim svi prisutni Zastor pada III. Prizor Dželalije dovode Mehmeda Tabaka pred Kurtćehaju, koji je opregaču od kože razapeo na štapinu. Jedan dželalija (ulazi): — Evo jednog, koji nije htio Kada si ti jučer prolazio Kroz čaršiju — na noge ustati Prema tebi, vezirskom većilu. Kolko ćemo štapa odvezati? Osim toga odredi i globu Ovom drskom sultanovu robu. TABAK: — Ja nijesam rob nikada bio, Nit sam sada, nit ću ikad biti To znadnite! Bošnjak ponositi Ne robuje Božijemu stvoru, Ja odbijam od sebe pokoru. Ako ćete ubitž me — možete, Sad je sila u rukama vašim. A ja vaše sile se ne plašim. Umrijeti meni nije žao. Ne jedanout, već stotinu puta Za svoj narod ja bih umirao. KURT: — Šta taj zbori? Je li pri pameti? Koga plaši, kome li prijeti? Zna li da je u mojoj mu ruci Smrt i život, ropstvo i sloboda I njegova i cžjelog naroda? TABAK: — Za vremena svačija je sila, Pa ni tvoja dugo trajatž ne će. Ja znam, ti bi cio grad pobio I imanja naša porobio, Alž Bog silni, koji svijetom vlada, Dopustiti ne će ti nikada. KURT: — Povalžte ga! Bijte bez milošti! Ja ću vam rećž kad mu bude dosti. Dželalije polete put Tabaka, a gomila svjetine provali u museIimat. Nastaje silna graja. Halil pred njima; stade pr*d Kurtćehaju i sasu mu kuburu u prsa. Kurt pada mrtav, a ostali gnjave dželalije. Zastor pada.