Miloš Perovic po zvanju je profesor, uz to doktor filozofije, na osnovu jedne nimalo duboke, a pametno i staloženo izradene, disertacije o pedagoškii nazorima Dositeja Obradovica. On se, tako, sigurno morao baviti detaljnijim studijama filozofskih disciplina, a, koliko se secam, jedno vreme zanimao se i prirodnim naukama. Otuda bi on morao imati lepu podlogu za književnu kulturu, i kad ova knjižica stihova, koja je vec druga knjiga njegovih pesama i koja je napisana u punoj snazi i stvaralackoj napetosti, cudnim nacinom, cini impresiju knjige nedarovitog diletanta, onda se ne može imati lepo mišljenje o talentu Perovica. U njoj, istina, ima jedna ili dve lepe pesme, nekoliko lepih strofa, i prilican broj lepih stihova; ima pored toga, u celini, neko simpaticno misaono raspoloženje, i keka mirnoca stila, uzdržanost izraza koja bi se pod povoljnim uvjetima, mogla sasvim dopasti, ali, najcešce i najosetljivije, ova je knjiga neuzbudljiva i bezizrazna, otuda i nezanimljiva i nedopadljiva. Bez velikoga greha može se posumnjati u bogastvo i suptilnost kulture Miloša Perovica, jer ova ocena, izvesno, ne bi ispala onako neugodna, kad se u tu kulturu ne bi dalo posumnjati. Izvesnu diepoziciju za pisanje stihova i za pesnicko stvaranje Perovic svakako ima: kad ni toga ne bi bilo, onda ne bi bilo ni ovo nekoliko lepih mesta što ih ima. I samo da je obrazovanje njegovo bilo druge vrste i drugog intenziteta, on bi, i bez dubljeg talenta, mogao stvoriti, da ne kažem lepše, a ono bar zanimljivije, slože nije stvari od ovih starovremskih redaka sa rimama na kraju. Pitajuci ove Pesme, cini se coveku da cita najslabije epigone nemacke sentimentalke romantike u prevodu Save Mijalkovica, ako ne cak obicne pocetnicke pokušaje nekog mislenijeg i sredenijeg gimnazijalca. Nigde jednog novijeg, složenijeg osecanja, jedne licnije, impulsivnije note, jedne originalne ideje, jedne strofe bar tehnicki interesantne. Tu se još nisu izgubili boni uzdasi što jece sa lire, tu, još i sada, dangubi svoju moc, tu su boginje pravde, andeli mira, sa svim drugim ansamblom potrebnim da se nacini kakva neindividualna pesma zgodna za Stražilovo. Posle Ducica, Rakica, M. ?akšica, Stefšovica i Pandurovica ove pesme izgledaju zalutale u našu literaturui tako je sažalenje Perovicu jedino simpaticno što se može reci za njegovu knjigu. Ako smo mi, tako, protiv banalnosti ideja, osecanja i izraza Perovicevih, to ne znaci da se mi protivimo, u osnovi, tome što on peva vecne i stalne predmete poezije: ljubav, njenu strast, cežnju i bol; prirodu sa izmenama njenih zima i proleca; ljudski život uopšte, sa njegovom nestalnošcu, prolaznošcu, tajanstvenošcu. Ali celo beskonacno bogatstvo varijacija u osecanjima i shvacanjima treba i prikazati u njegovom bogastvu i dubini; ne sme se priroda uterati u klišeje nekih poetskih formula i tehnickih odlika koji su sami po sebi, prazni i dobijaju vrednosti tek reljefnošcu živog i licnog osecanja, mišljenja, maštanja koje se unese u nj. Ma koliko širok relativizam dopustili u estetici, i ma kako veliku stvaralacku slobodu ostavili umetniku mogu se ipak postaviti kao vrhovne dogme umetnickoj dedatnosti: realnost i individualnost estetickog objekta. Delo treba da je u sebi živo i celo proživljeno u duši umetnikovoj i rodeno iz nje. A ta duša, ako je ona doista umetnicka, nije tipicna nego skroz individualna, sasvim svoja i njena osecanja, ideje, maštanja, voljne akcije, za nju nikad nisu banalna, — uvek imaju drukciji i obliji oblik. I zato kad se ta oeecanja itd. izraze u estetickom delu, ona nisu banalna nego nova, drukcija, složena, individualna. Medutim, Perovic niti ima individualnosti (u ovom užem smislu, ne u onom psihološkom); jer nije umetnik, niti je njegova poezija vredia, jer nije individualna. Ona je banalna u svojoj celini i u svojim delovima, pocevši od osecanja do ideje, od opšteg izražaja do ciste tehnike stiha. Mi cemo navesti nekolika primera te njegove nesrece, ne što bi to bilo ugodno, nego što to može biti korisno. Ideju o prolaznosti velikog coveka, kao i obicnih ljudi, iznosi Perovic ovako: -Velikan.(pjesma je dostupna u pdf-u) .Perovic je ocevidno dobar i pobožan covek i protiv toga ne može se imati ništa; ne može cak ni onda kad on tu svoju pobožnost i dobrotu unosi u svoje pesme. Ali kad se to unese u pesmu, onda pesma treba da bude pesma, umetnicko delo, lepota. A sama dobrota i pobožnost nisu dovoljno da dadu uvjete estetike impresije jednoj pesmi. Tipican primer poezije Perovica cini ovaj opis zime, opis koji coveka baca u ocajanje. Dakle: Zima-(pjesma je dostupna u pdf-u) Ovo je, velimo, tipican primer, iz kog se može videti umetnost Peroviceva. On ima i po nekoju lepu pesmu. Takva je na primer, ona snažna i prkosna pesma o Ahasferu. Take su i ove dve lake pesmice: U noci. Negde cuh! -(pjesme se dostupna u pdf-u) Ima još nekolike krepke i dobre patriotske pesme. Umetnicku fizionomiju Perovicevu nije potrebno nalaziti i prikazivati jer on je nema, kao neindividualan i obican stihotvorac. Nego, ako se to može uciniti trebalo bi zamoliti Perovica da se prihvati popularizacije moralnih i pedagoških disciplina ili originalnog rada u toj oblasti. Beograd. Dimitrije Mitrinovic, Napomena Pjesme:Velikan, Zima, Nekim starim drugovima, U noci, Negde cuh dostupne su u pdf formatu.