Kada se Kristina posle cetiri godine provedene na Istocnoj obali preselila na Zapadnu, zamenivši šest sati vremenske razlike za devet u odnosu na Beograd, grad u kojem je rodena i odrasla, sasvim je išcezlo pitanje: Šta tamo oni sada rade? Pitanje koje je u trenucima depresije potkopavalo egzistenciju koju je gradila napustivši svoju zemlju. Ono što sebi nikada nije priznala jeste cinjenica da je u svakodnevnoj prepisci sa Marijom ispitivala koliko ima smisla otpocinjanje novog života. Kao da je Marija bila jedno drugo "ja" koje za potrebe eksperimenta ostaje u Beogradu, ciji život nadgleda i na taj nacin meri ispravnost vlastite odluke. Sa Zapadne obale nije se samo udaljio prostor u kojem je provela cetiri decenije života, vec je izbrisan iz svakodnevnice, preusmeren u depo memorije gde je dobio isti status kao i omiljena lektira. Beograd je postao knjiga. Tamo, u toj knjizi, bili su likovi nekada njoj bliski, grobovi njenih roditelja, ljubavi i razocarenja, citav jedan svet medu koricama koje su se zauvek zatvorile. Kristina je sada bila u novoj knjizi zapocetoj na Zapadnoj obali. Tacka na kojoj se nalazila vec skoro dve godine postala je središte. Po njoj racuna poziciju u prostoru. I vremenu. Citava geografija se seli sa tom tackom, svejedno da li za tren odluta na Tasmaniju, u Saharu ili do Beograda. Nije više pred spavanje zamišljala kasni popodnevni cas u Beogradu i lutala ulicama gde je prolazila njena mladost. Pocela je da zaboravlja imena. Išcezavale su adrese. Prestala je svakodnevna prepiska sa Marijom. Razmenjivale su mejlove nedeljno, da bi se uskoro prepiska svela na mesecne izveštaje: Marijine ispovesti i Kristinine komentare. Suocavanje pacijenta i terapeuta. Ali, sve manje je u njoj želje da testeriše uvek iste misli. Besmisleni rad na pilani. Debla misli samo stižu, sece ih na komade, pa usitnjava, slaže cepanice i guši se od piljevine. To više nisu njene misli. Ona nije više ona od pre tri, cetiri, pet godina. Pratiti Mariju znaci svaki cas zavirivati u knjigu o Beogradu, podsecati se na jedan prethodni život koji još uvek pulsira, preti da ce da se upiše i ponovo uspostavi poput kompjuterskog programa izbrisanog onog trenutka kada je ušla u Lufthanzin avion na liniji Frankfurt–Njujork. Sa užasom primecuje da svaki prostor ima svoje misli, aktivira ih pogled na stvari koje su uvek na istim pozicijama, pretece u svojoj nemosti. Plaši je odsustvo promene u relacijama nameštaja. Zarobljena konfiguracijom stana, stepeništem, kucama preko puta, udubljenjima na trotoaru. Ljudi. Uvek ista lica koja te podsecaju na naslede prethodnog dana, obecanja i obaveze, želje sapete redosledom poznatih recenica. Izviru reci koje ne želiš da izgovoriš, ali i neizgovorene one su tu, protiv tvoje volje, ne daju ti da se odmakneš, da skreneš u sporednu ulicu, da ispitaš senoviti pasaž, da izbiješ na nepoznat trg, da se upustiš u drugi život. I kad je pred poletanje u Lufthanzinom avionu vezala sigurnosni kaiš, Kristina je osetila kako se tim pokretom obeležnim škljocanjem mehanizma zapravo oslobada svih stega. Da, uskoro ce poleteti. Razduvati prašinu poslednje noci u Evropi. Kako to mocno zvuci: evropska prašina. Poslednja doza uzeta u zagušljivoj sobi bezimenog peštanskog hotela. Razgovor u mraku. Ponoc beše davno prošla. Kreveti su škripali na svaki pokret, rasanjivali ih. Kristina je ustajala da puši, prilazila otvorenom prozoru i posmatrala pustu ulicu, nekakav trg po kojem su šetale prostituke i travestiti. Bila je potpuno u vlasti pticje perspektive, mesecima vec odmaknuta od svakodnevice, sva usredsredena na odlazak. Nije sumnjala da je to zauvek. Preselila se u trece lice. Više nije bilo ja, samo ona, ta Kristina. Bez patetike i nostalgije. Jasno gramaticko stanje: prezent prošli. Sa treceg sprata peštanskog hotela, zadržala je perspektivu posmatraca, usput pominjala imena, dogadaje sa letovanja. Noc bdenja. Pokojnik je bio njen dotadašnji život. Marija je govorila Kristini da mora malo da odspava, ceka je dug put. Ali, i sama je palila cigarete, prilazila širom otvorenom prozoru i buljila u tamu parka. Tako su njih dve pre mnogo godina na maturskoj ekskurziji u Dubrovniku pušile nocu na prozoru hotelske sobe i gledale prema pucini. Svet je bio širok. Za svaki smer postojao je put. Iskrsavao je sam od sebe pod nogama. I kasnije, kada su krenule na studije, Kristina na mikrobiologiju, Marija na prava, koja je brzo zamenila zamenila filozofijom, putevi su izvirali. Cinilo se da mogucnostima nema kraja. Da se iz svake pogrešno odabrane ulice stiže, ipak, negde. A u tom negde, uvek ima još jedno negde koje samo na njih ceka. I tako unedogled. Nedeljama pred put Kristina je pažljivo odvajala najnužnije stvari. Sve je trebalo spakovati u dva kofera cija težina ne sme preci dvadeset i tri kilograma po komadu. Nepunih pedeset kila nosi u drugi život. Preturajuci po ormanima došle su na red i fotografije. Citavo popodne prebirala je po kutijama. Albumi sa postojanim crno–belim slikama u kojima su utisnute sekunde od pre pola veka: njeni roditelji na proslavi Nove 1964. godine. Dom vazduhoplovstva u Zemunu. Porodicni likovi sa obe strane. Mnoge više i ne prepoznaje. Izviri po neko ime, posveta i datum. Svadbe i rodendani. Nižu se hotelske terase, ulice nepoznatih gradova. Bledsko jezero. Vesele družine u bezimenim primorskim gradovima. Ponegde na poledini uporne koordinate: datum i mesto, imena prisutnih. Tužna porodicna arheologija. Nikome potrebna. Kakav užasan pokušaj. Za koga? Predstava koja se pre premijere skida sa repertoara. Jer, koje je to vreme rezervisano za gledanje fotografija? Samo usputni pogled, slucajno zaturene slike medu koricama knjige. A onda, u kutiji sa kvadratnim polaroidima iz osamdamdesetih godina – užas. Boje su izbledele, izbrisani prelazi, tupi pogledi bez zenica. Nagoveštaj nestajanja. Samo su još osnovne boje preostale. Zamagljene, razlivene, mrtvacki blede. To što vidi podseca Kristinu na plasticne filtere koje su u vreme njenog detinjstva stavlj