Poražavajuce je osecanje da prethodno doba ništa nije ucinilo za naredno, štaviše da je upravo na njegov racun postojalo. Naši neposredni politicki preci živeli su na uštrb potonjih generacija (iz kojih su, dakako, izuzeli sopstvene potomke). I kao kneževina, i kao kraljevina i republika, Srbija je – katkad više, katkad manje – pustošena od vladajuceg sloja, ali, sve do režima Slobodana Miloševica, uvek je nešto, makar i malo, preticalo sledecoj generaciji. Za Miloševiceva vakta niti je šta novo steceno, niti je šta valjano iz njemu prethodnog perioda sacuvano. Ostalo nam je i suviše stida, a premalo nade. Kako nadoknaditi to upropašceno vreme – osnovna je tegoba naše tranzicije. Formalno, tranzicija je put ka državnom pristupanju Evropskoj uniji. Sadržinski, ona predstavlja pravno-politicko sazrevanje jedne nezrele države i otvaranje jednog zatvorenog društva. To je, dakle, vid politicke i socijalne inicijacije, svojevrstan društveni i državni obred prelaza (rite de passage; rite de transition). Cilj je ustavna, parlamentarna država koja ne favorizuje nijedan kolektivni identitet i u kojoj poštovanje zakona predstavlja obzir prema drugom coveku. I ANGAŽOVANI INTELEKTUALAC U tranziciji se preobražava i uloga angažovanog intelektualca. Cilj njegove kritike više nije sve postojece (koje kao totalan cilj samu kritiku cini totalitarnom), vec borba protiv brojnih oblika moci koji ugrožavaju slobodu licnosti a nalaze se prikriveni ne samo u strukturama države. Misli i naumi angažovanih intelektualaca u našem i samo našem real-socijalizmu težili su, pre svega, da humanizuju uspostavljeni politicki poredak. Najbolji primer za to pružaju najistaknutiji predstavnici angažovane misli, pripadnici srpskog, beogradskog ogranka jugoslovenske Praksis grupe. Oni su u svojoj viziji imali isti onaj ideal države i društva što ga je zacrtao partijski vrh. Praksisovci su kritikovali brzinu i smer napredovanja ka idealu koji je predvodila „avangarda društva“, tadašnja, divinizovana Partija. Kritika elemenata staljinizma u sistemu i njegove birokratizacije, osnovne su žaoke zbog kojih je režim osudivao filozofe i sociologe praksisa. Kritikujuci slobodno tržište, privatnu svojinu i gradansko društvo – sve ono što tada nije postojalo, a što danas upravo predstavlja osnovna sredstva za tranziciju – i govoreci o „bicu prakse“ i „integralnom samoupravljanju“, ovi intelektualci nisu uspeli ni da osmotre suštinske probleme tadašnje „društveno-politicke zajednice“: partijsku državu, neproduktivnost privrede i tinjajucu nacionalnu netrpeljivost. Posle pada Berlinskog zida, uvodenjem višestranacja za vlade Slobodana Miloševica, najistaknutiji predstavnici praksis filozofije u Srbiji, Mihailo Markovic, Ljubomir Tadic i Svetozar Stojanovic, menjaju svoj komunisticki ideal za nacionalni i, upravo na mogucem pocetku tranzicije koja treba da modernizuje i liberalizuje državu i društvo, postaju ideolozi režima koji, ne prezajuci od upotrebe ratnih sredstava, tvrdi da je „srpsko pitanje izvorno demokratsko pitanje“. Približivši se, u to vreme, politickim stavovima Dobrice Cosica koji je srpsko nacionalno pitanje, još ranije, podigao na ontološki nivo, bivši praksisovci nisu uspeli da postave pitanje o univerzalnim ljudskim pravima, bez obzira na nacionalna i verska prava, kao što prethodno u režimu J. B. Tita nisu uspeli da dodu do istog pitanja o univerzalnim ljudskim pravima, bez obzira na klasno i ideološko opredeljenje. Posle „deset krvavih godina“, u oktobru 2000, Srbija, odlaskom Miloševica i njegove klike sa vlasti, s decenijskim zakašnjenjem ulazi u tranzicioni proces, opustošena, ozloglašena i posramljena, a sa dve trecine elitnih preduzetnickih mesta u rukama nomenklature SPS-a i JUL-a. II UPOREDNI PORTRETI Dobrica Cosic vs. Desimir Tošic „Delimicno odobravanje titoizma i Miloševicevog režima, uvidanje dobrih strana u režimu Komunisticke partije, radovanje nekim ratnim pobedama JNA i Srba u ratu sa Hrvatima i Muslimanima – predstavlja politicku i moralnu krivicu, ako je u tom ratu cinjen zlocin“, piše o sebi Dobrica Cosic u svojoj poslednjoj objavljenoj knjizi „Vreme zmija“. Da su „u tom ratu“ sa srpske strane cinjeni užasavajuci zlocini prema Hrvatima i Bošnjacima, dobro je poznato, a s obzirom na to da je do polovine šezdesetih podržavao režim Josipa Broza Tita (punih dvadeset godina) i da je, potom, svojom izjavom o Miloševicu kao najvecem srpskom politicaru posle Pašica uticao i na „vodino“ grandomansko samopouzdanje i na raspoloženje javnosti da prihvati njegovu destruktivnu volju, te podržavajuci ga i kasnije („A ja sam 1991. i 1992. ipak saradivao sa tim licemerom. Bio sam u zabludi da je patriota više no vlastoljubac. Kako sam smeo da verujem da taj požarevacki Magbet može da prihvati bilo kakvu demokratsku i moralnu reformu Srbije?“) – Cosic, licnost tada u javnosti od najveceg ugleda, ima moralnu i politicku krivicu. „Pokušao sam da ispišem ljudsku sudbinu na srpskoj zemlji u ovom veku (dvadesetom, moja primedba); mnoge važne dogadaje nisam ni opisao, ni zapisao. Gasi se moja književna uloga. Propada i ostaje van ljudske pažnje i interesovanja moje književno delo. Da li sam mogao, da li sam imao dara da ga ucinim dugovecnijim? Ne verujem. I ja pripadam svetu koji je minuo u ponor Istorije (...). I knjige koje sam pisao da budu novi srpski roman, sada nisu novi srpski romani. Razloge da ih citaju imaju uglavnom istoricari književnosti. Ideje u njima koje su nekada budile i oblikovale svest citavim naraštajima, može se reci i citavom srpskom narodu, te ideje su sada mrtve. Nikoga ni na šta ne pokrecu i ne uzbuduju“, ispoveda se Cosic. Govoreci o sopstvenom opusu ovako kriticki – da ima samo arheološku vrednost – Cosic je tu i neobicno iskren i neobicno pouzdan svedok. Šta je to zbog cega su Cosicevi romani anahroni? Problem tu jeste u ideologizaciji literature, ali ne i u istorijskom krahu ideologije. Cosic, a to je