– Promena društvene funkcije književnosti u južnoslovenskim kulturama s kraja 20. i pocetka 21. veka – Moramo priznati da nema mesta samozadovoljstvu. Jasno je na prvi pogled da književnost u 21. veku ima manju specificnu težinu no što je imala u prošlom, Andricevom stolecu i vekovima koji su mu prethodili. Književnost danas ima manju specificnu težinu iako nije gora od knjiga ranijih epoha. Razlog leži na dve strane. Slika i znak, posebno u racunarskom i internet okruženju, postali su važniji od tradicionalne jezicke komunikacije kroz knjigu. Sa tim gorkim osecanjem pobednickog poraza ubuduce cemo morati da citamo knjige, pa i Andrica. Milorad Pavic, „Uz Andricevu nagradu”, Sveske ZIA, br. 20, 2003, str. 349-350. Književnost je, ne samo kod nas, izgubila na znacaju koji je imala u 19. stolecu iz više razloga. Treba biti svestan da razlozi nisu samo u promeni tipa duhovnosti, vec su i tehnološke prirode, ali i da je mesto koje je knjiga imala, dobrim delom, takode tehnološke i nimalo duhovne prirode. Knjiga je, zahvaljujuci Gutenbergu, postala prvi masovni industrijski proizvod u ljudskoj istoriji, upravo je štamparija omogucila proizvodnju hiljada istovetnih predmeta, tj. knjiga. U isto vreme, na delu je ostvarenje jednog velikog ideološko-politickog projekta, stvaranja modernih nacija, tj. nacionalnih država. Da bi se nacija stvorila, potrebno je da se svi njeni pripadnici lako razumeju, a krajem 18. stoleca, u okviru onoga što se danas, sasvim namerno neprecizno, naziva francuskim, nemackim... itd. jezikom razlike su bile ogromne, dovoljne da Francuz s juga ne razume Francuza sa severa. Književnost je bitna za nastajanje tzv. književnog jezika, tacnije, državnog jezika, jedinstvenog jezickog obrasca neophodnog za formiranje nacije. Zato pisci i dobijaju svoje važno mesto u društvu, oni su jednostavno ukljuceni u veliki ideološki projekt. Taj posao je obavljen, a razvoj novih tehnologija, pre svega televizije, pruža mnogo efikasnija sredstva za ostvarenje raznih ideoloških ciljeva. Radoslav Petkovic, „Svet je nešto mnogo vece”, u: Mihajlo Pantic, Pisci govore, 2007, str. 238-239. Nešto se desilo sa književnošcu na južnoslovenskom kulturnom prostoru s kraja 20. i pocetkom 21. veka. Ukratko, i bez mnogo premišljanja, moglo bi se reci da se u zemljama zahvacenim ratom, raspadom starog ideološkog, državnog i društvenog sistema, dubokom krizom svake vrste i, najzad, tranzicijom, promenila društvena funkcija književnosti. Svako ko je proživeo to vreme, ko se seca starih regula, lako i brzo ce potvrditi da književnost više nema onu javnu ulogu pa ni javni znacaj koji je imala pre samo dvadeset ili trideset godina. Osnovno pitanje danas više nije cemu književnost služi, koja je njena društvena svrha (odgovor na to je neizvestan, svaki moguci koncept ili konstrukt je relativizovan), vec zašto ona uopšte (i dalje) postoji, koji je njen (poeticki, eticki, politicki, estetski) smisao. U bližoj ili nešto daljoj prošlosti, pocev od prosvetiteljstva 18. stoleca, pa onda tokom 19. i 20. veka, književnost je bila socijalno povlašcena delatnost (uvek nešto više od umetnosti), a slicno je važilo i za one koji su je stvarali. Pisci nisu bili samo tvorci fikcionalnih svetova, vec su, pre ili kasnije, nekada za života, a mahom posle smrti, izrastali u istaknute, reprezentativne figure kulture, u simbolicka olicenja celih epoha, recju, imali su misiju. Dovoljno je proci po gradovima centralnoevropskog i balkanskog regiona, minuti glavnim i sporednim ulicama, obazreti se na trgovima, stati pred zgrade institucija i videti da sva ta javna mesta (a nekada i celi gradovi) nose imena velikih pisaca (setio sam se jednog puta u Rusiju: u gradu Puškinu, u Gogoljevoj ulici, u Institutu Maksima Gorkog, nalazi se soba Ane Ahmatove: ne možda baš tako i tim redosledom, ali utemeljeno u stvarnosti i vrlo verovatno, sasvim lako zamislivo). Književnost i pisci imali su, ne tako davno, u sistemu kulture ulogu kakvu danas više nemaju; ta uloga je, pomalo nezgrapno receno, bila i emancipatorna i identifikatorna, prica o njima s vremenom je prerastala u mitski osnov nacionalne kulture, a podršku unapredenju i rastu te osnove davale su u meduvremenu zarad toga konstituisane društvene ustanove, pocev od škole svih nivoa, preko akademija, univerziteta i instituta, do izdavackih kuca i štampanih medija. I tako je bilo sve doskora: pisci su, prema matrici uspostavljanoj vekovima, bili tu da bi nam rekli ko smo, odakle smo, kakvi smo, šta smo cinili, šta cinimo i šta nam je ciniti. U formi fikcije, cije poreklo je po pravilu bivalo u istorijskoj ili politickoj stvarnosti, oni su osvešcivali i prosvecivali i pojedince i odgovarajuce društvene procese, i dubljim smislom snabdevali svoju etnicku i jezicku zajednicu, iznalazili razloge, davali dijagnoze, tumacili posledice njenog postojanja. Onda je sve to odumrlo, (ne)prirodnim putem. A danas? Danas se sve promenilo, pisac se uglavnom pretvorio u eksponencijalnu funkciju, u izvršioca narudžbe odgovarajuce urednicke ili tržišne volje (ukljucujuci i tržište ideja), a njegova uloga je, od nekadašnje eticke, etnicke i prosvetiteljske, polako transformisana u ulogu nešto ambicioznijeg, intelektualizovanog ili provocirajuce-kvazi-subverzivnog zabavljaca zahtevnijeg, obrazovanijeg dela publike. Drukcije receno: pisac je postao multiplikator ili novi dizajner onih stereotipa ili mitova koje tržište umetnosti zahteva. Odavno se, u doba proglašene slobode, sve može reci, ali je pitanje da li se s time što je receno može bilo šta uciniti, ukoliko, naravno, to nije podržano odgovarajucim interesom, iza kojeg gotovo po pravilu stoji novo božanstvo našeg doba – profit. Sa osvajanjem pune slobode književnog izražavanja, društveni uticaj književnosti vidno je smanjen u svim zemljama evropskog kulturnog kruga, a posebno u njenom istocnom, južnoslovenskom delu, u kojem je književnost, za vreme vladavine komunizma, imala znacajnu kriticku, antiideološku ulogu. U novim okolnost