Kraj vs. pocetak istorije Na pocetku bih želeo da postavim sledecu opštu tezu: kljuc za razumevanje anatomije savremene slovenacke književnosti i kulture, a posebno u kontekstu debata o postkomunizmu, postmodernizmu i (post)modernom »globalnom svetu«, jesu osamdesete godine 20. veka. Jasno je da rasprava o tim problemskim sklopovima mora da se odvija barem na dve, medusobno ne sasvim odvojive ravni: jedna je književno-estetska, a druga je kulturno-istorijska. Naime, osamdesetih godina 20. veka su se slicno kao i drugde u Srednjoj i Istocnoj Evropi, i izmedu ostalog i u drugim republikama nekadašnje federalne Jugoslavije, medusobno preplitali, ukrštali i cak suprotstavljali razliciti paralelni društveni, ideološki i kulturno-umetnicki procesi i fenomeni. Svi oni su ionako bili deo price o antagonizmima svog vremena, pre svega o epohalnom kraju socijalizma/komunizma i svetskoj dominaciji »liberalnog kapitalizma«. Drugo ime za taj veliki dogadaj, poslužim li se cuvenom krilaticom Francisa Fukujame s kraja prelomnih osamdesetih, jeste »kraj istorije«. Veliki istorijski dogadaj, koji simbolizuje taj »kraj« i istovremeno najavljuje ponovno ujedinjenje »stare« i »nove« Evrope, jeste, naravno, pad Berlinskog zida, 1989. godine. I, ukoliko je tacna poznata misao Fridriha Engelsa, drugog od dva oca marksizma, zapisana 1888. godine u pismu gospodici Harknes, da o francuskom društvu prve polovine 19. veka možemo više da naucimo iz Balzakovih romana nego od tadašnjih istoricara, ekonomista i – cak i – statisticara, onda bismo po analogiji mogli da zakljucimo da je istocnoevropska i srednjoevropska književnost s kraja 20-og i verovatno i s pocetka 21-og veka takode nekakav »kulturno-istorijski« ili cak »politicko-ekonomski« dokument novovremenskih društvenih metamorfoza i protivurecnosti, bilo da je rec o postkomunizmu, liberalnoj demokratiji, globalizaciji, multikulturalizmu ili univerzalnim ljudskim pravima. Problem sa tom analogijom je u tome što preovladujuca književnost našeg doba, koliko, naime, možemo da pratimo logiku promena književnih pravaca i književne kanonizacije, po svom književnoestetskom profilu vec dugo nije više realisticka, dakle, da nikako nije u pitanju, kao što glasi cuvena Engelsova definicija iz pomenutog pisma, »verno slikanje tipicnih osobina u tipicnim okolnostima« (Marks, Engels, 52). Mnogo više joj odgovara ono što Hans Bertens, autor knjige o »ideji postmodernizma«, zove »kriza reprezentacije: duboko proživljeno osecanje gubitka poverenja u našu mogucnost zamišljanja realnosti, i to u najširem smislu«; Bertens pri tom govori o estetskim, epistemološkim, moralnim i politickim »reprezentacijama« koje su sve redom postale nepouzdane (Bertens, 11). Književnoistorijske oznake za pisanje koje je reprezentativno za »krizu reprezentacije«, jesu – barem kada je u pitanju slovenacka književnost – modernizam, postmodernizam i, u poslednjoj deceniji-dve, »književnost nakon postmodernizma«. Ukratko, u pitanju je pisanje koje je po mišljenju vecine izvan tradicionalnog mimesisa, a za sobom vec ima iskustvo, kako istorijsko, tako i iskustvo neoavangarde i najrazlicitijih modernistickih eksperimenata koji su radikalno proširili prostor literarnosti, a time i metaknjiževnog diskursa. I ne samo to. Ono što Fukujama na univerzalnoj ravni zove »kraj istorije«, u individualnom slucaju Slovenije može biti i »pocetak istorije«: pocetak u tom smislu da je Slovenija 1991. godine postala nezavisna, medunarodno priznata država a nakon nekoliko godina i deo severnoatlantskog savezništva, Evropske unije i potom, kao prva od novih clanica, još i evromonetarne teritorije. Napred u prošlost To što Slovenci toliko dugo nisu imali svoju sopstvenu državu i njene institucije, izmedu ostalog je prouzrokovalo da je poseban, uzvišen znacaj, slicno kao i kod nekih drugih srednjoevropskih naroda u 19. veku, dobu nacionalnog osvešcivanja i »proleca naroda«, dobila kultura, a u okviru nje pre svega književnost, s obzirom da je jezik temelj i glavni medij nacionalne egzistencije. Taj posebni položaj slovenacke književnosti unutar slovenacke nacionalne mitologije, koji ne treba uzimati previše olako u smislu opšteg mesta koje prekriva konkretnost i šarenolikost svakodnevne i javne istorije, neki filozofi i sociolozi kulture su pokušali da osvetle pomocu sintagmi, kao što su, na primer, »državno namesnišvo slovenacke kulture«, »slovenacki kulturni sindrom« (D. Rupel) i, izmedu ostalog i »prešernovska struktura« (D. Pirjevec). Takav, distancirano-kriticki pogled na predstavu o književnosti kao posebnoj nacionalno-etickoj instituciji, odnosno na odnos izmedu slovenackog društva i kulture (književnosti) bio je moguc tek onda kada je slovenacko društvo prolazilo kroz proces modernizacije i kada je posleratni totalitarni sistem slovenackog/jugoslovenskog komunizma popustio u toj meri da je barem relativna autonomija umetnickog stvaranja, humanistickih disciplina i s vemenom i društvene kritike bila moguca. Pri tom, ne treba izgubiti iz vida da je slovenacka književnost zbog svoje posebne društvene uloge i nacionalne konstitutivnosti cesto bila izložena pritiscima razlicitih, medusobno konkurentnih ideologija: krajem 19. veka pre svega katolicke i liberalne koje su – kada je rec o estetskim pitanjima, obe u suštini konzervativne – u slovenackoj književnosti cesto tražile pre svega potvrdu narodnog Zdravlja i istorijskog vitalizma naroda bez države. Tim pritiscima i pokušajima instrumentalizacije pisci su se manje-više uspešno opirali, sve dok borba za autonomiju umetnosti nije bila izvojevana, a sa stupanjem na snagu komunistickog režima posle Drugog svetskog rata, koji je uklonio svaku, kako politicku tako i ideološku konkurenciju, slovenacka književnost je dobila nove dimenzije. Bila je postavljena u položaj kada je, cak iako se oko svog društvenog »angažmana« nije posebno (ili se uopšte nije) trudila, obavljala važnu emancipatorsku »funkciju«. U doba potpune ideologizacije, književni tekstovi su bili