Vladimir Berat ga je video prvi put nedaleko od „Ruskog cara“, kako sa podignutim rukama kao u cudu, zuri u visoko postavljeni zidni sat koji je pokazivao pola dvanaest. Bili su sami na Trgu Republike. Tako nešto nije doživeo nikada ranije. Grad je usred dana bio pust i tek poneki zbunjeni prolaznik bi promakao ispred njega dok je pešice dolazio iz pravca Evinog stana. Na Terazijama su dremala dva prazna trolejbusa; oslonjena na dovratak „Jugoslovenske knjige“, podbocena prodavacica je pušila, zureci u ispražnjenu Ulicu maršala Tita. Kada se probudio u Evinom krevetu i pogledao na sat, Vladimir je shvatio da se uspavao i da je njegov dan uspona krenuo nizbrdo. Istuširao se na brzinu i oblaceci se usput, zgrabio je svoju torbu i mantil, i izleteo na ulicu. Medutim sada, dok je stajao nedaleko od tog coveka, nije mogao da se otrgne talasu zadovoljstva koji ga je preplavio. Polako je shvatao da mu se ono što je ocekivao najednom otvorilo pred ocima: grad je bio prazan, a u stvari, on je bio taj koji ga je ispraznio. Od srece, podigao je pogled ka nebu. Novembarski dan bio je neuobicajeno lep, pokidani oblaci su u širokom luku zaobilazili Beograd. Došlo mu je da podigne ruke kao taj covek pod satom, ali je umesto toga pružio korak niz Knez Mihailovu. Želeo je što pre da stigne do Ušca gde se spremao veliki miting „Bratstva i jedinstva“. Na trenutak ga je opekla sumnja koju je osetio prošle noci, ali je ona ubrzo minula kada je video ispražnjene bocne ulice. Pomislio je da se upravo dogadalo nešto što je nadilazilo sva njegova ocekivanja. Povici iza leda su ga zaustavili na cas: video je onog coveka kako mu maše. Berat je odmah nastavio dalje, nameravajuci da se sporednim ulicicama spusti do Brankovog mosta. Pogledao je na svoj rucni sat i namrštio se. Vreme je oticalo. Miting je trebalo da pocne svakog casa. * Na Obilicevom vencu je zastao pred jednim knjižarskim izlogom. Ogledao se u njemu, popravio kragnu na košulji i namestio kišobran koji se skoro beše izvukao iz torbe. Zbog odbleska, u pocetku nije video ništa u izlogu, a onda je polako poceo da nazire veliki komplet knjiga, poredan lucno sa hrbatom prema njemu. Knjige su imale braon korice i svaka od njih je bila malo otvorena kako bi mogla da stoji uspravno. U pozadini je stajao veliki portret pisca. Kada je dublje uronio u izlog, Berat je prepoznao Andrica. Pisac ga je posmatrao s one strane izloga kao da mu se osmehuje. Medutim, kada bi se malo izmakao u stranu, pišcevo lice je dobijalo jednu ironicnu crtu izmedu obrva koja mu se uopšte nije svidela. Berat nije mogao da izdrži: zapalio je cigaretu. Pokušavao je da odgonetne Andricev osmeh. S jedne strane osmeh, s druge – podsmeh. Svakako su godine bile u pitanju, dosetio se Berat. Prerana slava dolazi ponekad kao kazna, uzdrma sve u coveku, izvrne ga naopacke kao džep i istrese iz njega i ono što nije znao da ima. Da li je to bila i njegova sudbina, pitao se on. Sirena jednog autobusa koji je tražio parking na Obilicevom vencu, upozorila ga je da vreme više nije na njegovoj strani. Bacio je nedopušenu cigaretu i požurio dalje. * Kada je izbio u Pop-Lukinu ulicu, zastao je ne mogavši da veruje u ono što vidi. Ulica je pri dnu bila zakrcena. Pored trotoara bio je parkiran niz autobusa, dok su se ljudi slivali ka mostu. Dole su bila isprecena policijska kola, jasno stavljajuci do znanja da se odatle može samo pešice. Vladimir je nevoljno silazio niz ulicu, ne znajuci šta da radi. S jedne tacke, otvorio mu se vidik na most, preplavljen ljudima. Udahnuo je duboko: to što je osetio na Trgu Republike nije bila tek uobrazilja, a Andricev osmeh je u njegovim mislima zasijao još jace, potiruci svaku senku. Ponovo je pogledao na sat pa na most: shvatio je da njegovo probijanje do Ušca može da potraje prilicno dugo i da ce verovatno zakasniti na glavni program. Ljutio se na sebe zbog odlaska kod Eve uoci ovakvog dana. Bilo je mnogo bolje da se posle susreta sa Gazibarom vratio kuci i da je sa Kokoom gledao televiziju ili dremao. Nisu Erakovic i Kiril slucajno odustali od odlaska na Senjak. Cuvali su se za ovo. Znao je to Berat vrlo dobro. Za ovakav uspon bila mu je potrebna energija, a on ju je potrošio na pešacenje, razgovore i Evine nocne igrarije. Nije da mu nisu prijale, prvi put se osetio slobodno otkako zna za sebe. Ni sa svojom pokojnom ženom u mladosti nije imao takav kontakt. Ni sa Verom, iako je ona umela povremeno da ga namaže uljanim bojama i dobro napije. Posle takvih noci nije bio ni za šta. Medutim, nakon posete Evi, jednostavno se osecao drukcije: bez bola u slepoocnicama, opuštenih mišica i slobodnog jezika. Pri pomisli na jezik, Berat je još jednom pogledao na reku ljudi koja se valjala preko mosta i polako je krenuo naniže. Pomirio se sa cinjenicom da nece stici da cuje govore, narocito ne njegov govor, ali nije odustajao od namere da po svaku cenu dospe do tog mesta na kome ce Odjeci konacno dobiti svoju pravu rezonancu. * Ulazak u zonu mitinga nije bio lak. To mu je nagoveštavao i novopostavljeni znak upozorenja na kome je beli pešak na okrugloj pozadini koracao ka plaveti koja je tog jutra osvanula nad Beogradom. Berat je dobro osmotrio znak iznad svoje glave. Nije do sada vidao takve putokaze. Licio mu je na Meštrovicevog Pobednika koji je sišao sa stuba i uputio se stazom koju je u toku današnjeg dana morao da prepešaci svako. U tom casu, Beratu je neko spustio ruku na rame. Okrenuvši se, ugledao je ozbiljno lice uraslo u bradu. Najpre je na njemu prepoznao izlizanu jaknu i kovrdžavu crnu kosu. Bio je to isti onaj covek koga je video na Trgu Republike, samo je iz neposredne blizine, iako sakriven iza brade, delovao mnogo mlade. – Došao je dan, rece mu covek ne skidajuci mu ruku sa ramena. Njegove krupne iskricave oci pokretale su se prilicno brzo, ne dozovaljavjuci Beratu da mu ulovi pogled. – Taj dan je tu!, ponovio je covek i drugom rukom svecano pokazao prema mostu. – Koji dan?, tobože zbunjeno upita Berat, migoljeci se iz njegovog stiska. – O