»'Ljude i ptice, životinje i meteorološke pojave podražavao sam tako vjerno, kao da je svako od njih mojim glasom izrazio sebe’, izjavio je jednom neki srednjovjekovni histrion. Ne znam da li bi tu tvrdnju i zapisao, da je znao kako cu ja jednom naici na nju i u njoj prepoznati svoju poetiku, ali vjerujem da mu srodnost naših duša u koju želim da vjerujem, ne bi smetala, jer bio je pravi histrion, dakle izmedu ostaloga i pisac. Eh, kad bi u mom romanu vjetar i potok, lik i dogadaj, progovorili kao da izražavaju sami sebe! To što su progovorili mojim glasom ne bi trebalo smetati ni njima ni meni – njima bi trebalo biti svejedno, jer, uprkos svemu, govore oni, a ja ne mogu pobjeci od svoga glasa.« Dževad Karahasan, Knjiga vrtova Stvaralacki credo bosanskog proznog i dramskog pisca, esejiste i pozorišnog kriticara, Dževada Karahasana – postici da u književnom delu svaka osoba pa cak i opisana stvar progovore kao da izražavaju sami sebe, da progovore na sebi karakteristican nacin, ne odajuci prisustvo autora/pripovedaca, a ipak njegovim glasom, dakle za njega karakteristicnim stilom – toliko je zahtevan da možemo da ga razumemo skoro kao želju za savršenstvom. Pored toga, on otkriva da je autor veoma svestan teorijske pozadine svog pisanja. U to da je gore citirane reci izrekao sa sasvim ozbiljnim ciljem i krajnjom odgovornošcu možemo da se uverimo citajuci Karahasanova književna dela, izmedu ostalih i njegov prvi roman, Istocni diwan iz 1989. godine, koji je najverovatnije i danas njegovo najpoznatije delo. Naša druga sumnja se potvrduje cim bacimo pogled na nekoliko osnovnih podataka iz pišcevog života. Dževad Karahasan se rodio 1953. godine u bosanskom gradu Duvnu (to mesto na tromedi Bosne, Hercegovine i Dalmacije je devedesetih godina preimenovano u Tomislavgrad, kao što se jedno vreme zvao pre Drugog svetskog rata). Studirao je književnost i teatrologiju u Sarajevu i doktorirao iz književne teorije u Zagrebu. Bio je dramaturg u Narodnom pozorištu u Zenici a ucestvovao je i u uredivanju sarajevskih casopisa Odjek i Izraz. Kada je u Bosni i Hercegovini izbio rat, na sarajevskoj Akademiji dramskih umjetnosti je predavao dramaturgiju i istoriju drame i pozorišta. Kada je 1993. godine napustio opkoljeno Sarajevo, bio je gostujuci profesor na katedri za slavistiku u Salcburgu i Inzbruku, kao i lektor za bosanski, hrvatski i srpski jezik na Univerzitetu u Getingenu. Živi izmedu Graca i Sarajeva, gde je profesor na katedri za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta. Ne iznenaduje nas, dakle, to da je Dževad Karahasan u savremenu bosansku književnost ušao najpre kao pozorišni kriticar. Njegov profesionalni put je rezultirao nizom teorijskih dela u kojima se bavi istorijom i teorijom pozorišta kao i pozorišnom kritikom, kao što su Kazalište i kritika, 1980. i Model u dramaturgiji: na primjeru Krležina glembajevskog ciklusa, 1988. Pored strucnih dela Karahasan piše još i drame, romane, novele i eseje. Njegove knjige su objavljivane i još uvek se objavljuju kako u Sarajevu tako i u Zagrebu, Austriji i Nemackoj, a prevedene su i na brojne druge evropske jezike. Prva Karahasanova beletristicka knjiga su Kraljevske legende iz 1980. godine. Te novele su smeštene u srednji vek, zbog cega je za njih karakteristicna izvesna mera stilizacije, simbolike i alegorije, medutim, njihova glavna tema nije istorija, vec inace za pisca svojstveno istraživanje psiholoških odnosa medu ljudima. Vec u toj knjizi je primetan i Karahasanov meditativni stil koji otkriva sklonost ka esejistickom razmišljanju. Gradu iz poslednje Kraljevske legende, Pod procvetalom rukom kasnije je upotrebio i u farsi Kralju ipak ne svida se gluma, 1989, cija glavna radnja je prikazivanje drame »mišolovke« preko koje dvorska luda i nekadašnji plemic Sirvo želi da otkrije kralju svoje odnose sa ljubavnikom i kraljevim vojskovodom Tomasom i da prikaže na sceni sudbonosne dogadaje iz njihovog života. Kontradiktorno prvom utisku, mišolovka ne služi za razotkrivanje laži i jedne i konacne istine – iako u glavnim crtama služi za demistifikaciju, tako da njome manipuliše kako Sirvo koji precuti neke male tajne, tako i gledaoci kojima želi da je prikaže, jer o nekim dogadajima znaju više od autora predstave. Karahasanova druga zbirka pripovedaka Kuca za umorne, 1993, podnaslovljena Pastoralni prizori, smeštena je u period nakon Drugog svetskog rata u Duvno i okolinu i u tri price, kroz oci njihovih ostarelih protagonista koji ne mogu da se snadu u novom vremenu kojem je cudno oduzet svaki osecaj za ljudsko poštenje i cast, pripoveda o tome kako je samotnjacki i besmislen za njih postao život nakon velike kataklizme i sudbonosnih promena koje su donele nove društvene okolnosti. Nakon prvih Karahasanovih knjiga usledio je još i niz drama: Misionari, 1989, Strašno je vani, 1994, Al Mukafa, 1994, Der entrückte Engel / Povuceni andeo, 1995. i Das Konzert der Vögel / Koncert ptica, 1997, eseja: nakon O jeziku i strahu iz 1987. godine još i Dnevnik selidbe, 1993, slovenacki prevod 1993, Dosadna razmatranja, 1997, Knjiga vrtova, 2002. i Dnevnik melankolije, 2004, i romana: Istocni diwan, 1989, Stidna žitija, 1989, Stid nedjeljom, 1990, Šahrijarov prsten, 1994, Sara i Serafina, 1999. i Nocno vijece, 2005. Iako je Dževad Karahasan na svojim spisateljskim pocecima najviše bio odan pozorištu i drami, danas je kod kuce i u svetu poznatiji kao prozaista, po svojim esejistickim delima, a posebno po romanima. U Prologu iz Knjige vrtova citiranom u uvodu ovog teksta, Dževad Karahasan je zapisao da, doduše, ne veruje u romanticnu tvrdnju da pisac može da celog života piše jednu jedinu knjigu, ali da je to što ne važi za njegove romane i pripovetke, uprkos svemu, moguce reci za njegovu mladalacku esejisticku knjigu O jeziku i strahu, u kojoj su vec sabrane njegove opsesivne teme i pitanja kojima se u svojim esejima uvek iznova vraca. Pored recite sintagme, koju srecemo u naslovu knjige, Karahasan u njoj jezik, svoju glavnu temu, povezuje sa