Karakteri Turaka zulumcara, osobito Latifa, muselima cacanskog, dosta su vidno i lijepo naslikani. Megi njima je cestiti Turcin, Hasanaga Toska, srpski prijatelj, prava suprotnost; nu, ipak za to, i ako je on rijetkost u ono doba, ne može se nijekati, da je postojao. Prema svemu, što do sada izložismo, vidno je, da pisac može korisno produžiti rad svoi na polju srpske pripovijetke, samo ako htjedne usvojiti ove naše prijateljske opaske. U njegovu pohvalu, valja da navedemo jedan dokaz o njegovoj podobnosti crtama historijskih slicica onoga doba. On vješto umece koješta svojega u historijsko gradivo. Toga je na mnogo mjesta, a mi cemo se ograniciti da iznesemo samo jednu takvu sliku, a to je ona istinita a grozna smrt Pajsija i njegovih nekih drugova, nakon ugušenja HadžiProdanove bune. „Masa sveta izigje iz grada (beogradskog), primicuci se Stambolkapiji (t. j. vodeci zarobIjenike na smrt)." ,,To beše pratnja, puna groze, strahote i tuge." „Napred na belcu jahaše Skopljakpaša, a levo do njega pomocnik mu Caja. Za njima stupaše vod nizama, a za ovima do stotinu bledih, ispijenih i pogruženih ljudskih prilika. Na nogama im behu negve, o vratu lanci, a na ramenu im svakog po oštar kolac. Po zadi i sa strane ovih bednika behu pusti redovi nizama. „Za ovom pratnjom jurila je besno velika masa sveta. Gola i iznemogla navaljivaše da probije redove nizama i da dopre do zatocnika. Vazduh se prolamaše od piske i jauka. Vojnici, udarajuci je nogom i kundakom odbijahu je dalje od redova. Ljudi, žene, deca lomljahu se jedno preko drugog, padahu, ustajahu i opet besomucno jurahu napred." „Pratnja stiže pred Stambolkapiju i zaustavi se. Nizami se razmakoše i obrazovaše karu. Zatocnici ostadoše u sredini. Jedan vod nizama ostavi oružje i obarajuci na zemlju jednog po jednog zatocnika, skidaše im negve." „Dogje red na jednog mladica. Dželati mu pristupiše, šcepaše ga, oboriše na zemlju i skidoše negve. Mladic se diže i, držeci kolac u ruci, podiže glavu k nebu i pokaza svu krasotu svoju." ,,U taj mah jedna starica, sa razbarušenom kosom, naricuci iz sveg grla, prodre kroz karu, i s raširenim rukama pade mladicu oko vrata." „Jedan od nizama poleti i šcepa Je za ramena." „— Pusti je! — cu se glas." „Vohiik se obazre i spazi iza sebe Turcina, omalena, bela lica i sede brade." „— Pusti je!... Mati mu je — rece starac potresenim glasom." „Vojnik je pusti." „— Avakume, cedo moje! — zacvile mati grleci i suzama kvaseci mladica... Ne gini, sine, tako ti hrane moje!... Bog vidi nevolje tvoje. Oprostice ti. Poturci se sine; poturoi se, moja desna ruko!" „Mladic, pun ponosa, pun krasote i pitomine, zagrli mater i nebrojeno puta poljubi. Po tom diže oci k nebu, i umiljatim glasom, što potresaše do dna duše, zapeva iz sveg grla: „Majko moja, na mleku ti hvala! „Brzo ceš se obradovat' sinu, Kad pred licem Boga izigjemo!" ,,Onaj omaleni Turcin ugje u karu, pristupi mladicu i sa drhtavim glasom rece: „— Sine... dobri sine! Poslušaj mater. Bog ce ti oprostiti." ,,To beše Asanaga Toska." „Mladic pogleda oholo Turcina i sa puno smelosti zapeva: Nema vere bolje od rišcanske, „Srb je Hristov, raduje se smrti, „Oin'te, Turci, što je vama drago!" „Tako se pripremaše za smrt Avakum, gjak igumana Pajsija!" „Sunce zagje, a mesec izigje. Beše krvav i krvavim rumenilom obasu snežni pokrov." „Nizami poteraše zatocnike uz bedem." „Dželati ih primiše i poslu pristupiše." „Užasan jauk razleže se po okolini. Cela masa sveta, što doprati zatocnike, pade k zemlji i pokri lice rukama. Zatocnici poleteše jedan drugom u zagrljaje, i kvaseci suzama drug druga, ljubljahu se i praštahu." „Aga Toska ostavi bedem, progje kroz kapiju, pogje malo napred, po tom stade i osvrte se." ,,U tah mah diže se prvi kolac." „Neka ljudska prilika, u crnoj rizi, suvonjava, sa kratkom prosedom bradom, zaleprša se na kocu." „Toska poznade igumana Pajsija. Vide ga strašna i užasna. Kosa mu beše razbarušena, oci krvave, iskrlještene, gotovo ispale; usta razjapljena, a jezik ispao." „Toska se strese. Nesvest ga spopade, povede se i u malo što se ne stropošta." ,,U blizini beše neko drvo. Toska skrenu s puta, posrcuci dogje do drveta, i skrstivši ruke na njemu, obori glavu i tu osta." „Dželati nastaviše posao i okoncaše ga u neko doba noci." (Str. 116.—118.) Za sada se od romana nije ni jedan pojavio, koji bi bio vrijedan pažnje, koliko ova pregledana tri; ali je se pojavilo više raznovrsnih pripovijedaka. Od njih cemo prikazati one, koje nam se cine ponajznacajnije. Na prvome mjestu privlace pažnju: „Pripovijetke Jaše Tomica". (Odštampano iz „Dela".) — Beograd. Parna radikalna štamparija, 1896. Mala 8°. Str. 189. — Cena 2 dinara (2 krune.). Pisac ovih pripovijedaka poznat je odavna našem citalackom svijetu i kao pjesnik. Kao takav, jamacno je poznatiji, nego li kao pripovjedac. Citavo jedno kolo mladih ljudi — obicno naša velikoškolska omladina i radnicki stalež — voli piesme Jašine s toga, što ideje u njima gove mladim srcima, punima ideala. Nema sumnje, Jaša dobro radi, što od umjetnickih sastava traži da su i lijepi i korisni. Samo on to, u svojim pjesmama, iznosi na narocit nacin, u osobitome obliku. Jašine pjesme su više popularni clanci — a to mahom one vece — više gode umu, više su hrana za mislena covjeka, nego li što mogu uticati na srce. Prave poezije u njima je malo. Samo veliki pjesnici mogu raspravljati s uspjehom onakva ozbiljna pitanja, kakvih s'e Jaša poduhvacao. Ovo ce biti svakome jasno, kada se zna, da je didakticka poezija najveci vrhunac, do kojega stižu samo Shakespeari, Gothei, Schilleri, Chenieri i t. d. Nije isto tako u svemu i s Jašinim pripovijetkama. One vec imaju u sebi više pjesnickoga, nego li njegove pjesme. Pripovijetke, koje prikazujemo, nijesu sve nove. Neke su od njih ranije štampane u ,,Zastavi" i „Delu", ,,pod raznim šiframa", a ima ih ,,i do sad nigdi" ne štampanih. Ukratko cemo ih redom pregledati. U „Svinjarevoj Ijubavi" (str. 3.—30.), u kratkim slicicama vrlo |e li'