Tamo negde 2000. ili 2001. godine, sada ne mogu tacno da se setim, bio sam pozvan da ucestvujem na jednoj književnoj veceri u nekom austrijskom gradu. Pored mene, kao „predstavnika“ Kosova, na ovom susretu bio je i jedan književnik iz Bosne i Hercegovine. Rec je o poznatom piscu, sada pokojnom Izetu Sarajlicu. Citao sam njegovu poeziju. Da je bio nepopravljivi buntovnik, i o tome sam citao. U to sam se i sâm uverio te nezaboravne veceri. U razgovoru, Sarajlic, kao i citav naš soj sujetnih ljudi, nije krio zadovoljstvo što sam mnogo znao o njemu, Dževadu Karahasanu, Meši Selimovicu i o drugim bošnjackim autorima, srpskim i hrvatskim piscima. Cudio se jer je u sagovorniku video „dete“ koje je tokom 90-ih godina doživelo isto ono kroz šta su prolazili i njegovi vršnjaci: izbacivanje iz škole, univerziteta, administracije, politike, ekonomije, javnog sektora... U tom velikom slomu, koji je poceo pre potpunog raspada bivše Jugoslavije, a koji se produbio tokom krvavih ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i kulminirao u kosovskom ratu, desilo se veliko odvajanje kosovskih Albanaca iz slovenske zajednice. Ne samo ono politicko, i donekle ekonomsko, vec narocito kulturno. Naravno da su do pocetka izbijanja rata na Kosovu albanski intelektualci – pisci i novinari, lekari i inženjeri, akademici groznicavo, putem medija, pasivno pratili krvavu ratnu kampanju i proživljavli cekanje i zlu kob koja se ovako ili onako dogodila... U istom periodu oni koji su živeli sa svojim roditeljima, dakle mlade generacije, nisu se mnogo zamarali sa tim „šta su oni“ radili. Mnogi od njih krenuli su u pravcu Zapadne Evrope kao izbeglice, dok su drugi nastavili da žive u užem okruženju totalne izolacije. Odluka Miloševicevog režima da osim javnog života ukine i škole i opšte obrazovanje na albanskom jeziku izazvala je suštinski bumerang u albansko-srpskim odnosima. Deca i mladi Albanci pratili su nastavu u paralelnom „sistemu“, u „privatnim“ školama na alternativnim mestima: od kucnih podruma do džamija i katolickih crkava. Odbijanje jedne zemlje ili naroda da ucestvuje, a time i da se pokori režimu, doprinelo je odvajanju od jezika, u to vreme srpskohrvatskog. Citave generacije Albanaca pocele su da prate vesti, i ne samo vesti, televizijske ili radio, preko satelitskih antena, na engleskom i nemackom, a i na albanskom. Albanski jezik iz Albanije, koji, iako se našao u teškim politickim vrenjima, u periodu posle tranzicije, polako je poceo da prodire na veliko i prazno kulturno tle Kosova. Naravno da ovo albansko-albansko upoznavanje nije bilo lako. Drugih alternativa nije bilo. Kao mogucnost nije postojalo podvrgavanje ili vracanje unazad ili novi pocetak – novo razdoblje sa srpskim, hrvatskim i bosanskim jezikom. Deset poslednjih godina srpskog prisustva na Kosovu bile su decenija albanskog kulturnog prostornog deljenja od svega što se odnosilo na jezik i kulturu suseda. Od knjiga, preko virtuelnog sveta, do publicistike. Danas, dvadeset godina kasnije, kada kosovski Albanci ulaze u drugu deceniju slobode, može se govoriti o cetiri ili pet generacija, apsolutnoj vecini onih kojih ne znaju i ne žele ništa da znaju o susednim kulturama. Ima li razloga za nastalgiju ili žaljenje? Nema. Jer bez principa reciprociteta teško da može biti dijaloga i razumevanja. Ako pitamo jednog mladog akademskog gradanina, Albanca s Kosova, da li zna ko su najbolji pisci, najkontroverzniji publicisti i naucnici na glasu u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ono što najviše možemo da dobijemo je osmeh izmedu žaljenja ili zadovoljstva što ne zna ništa o njima. U isto vreme možemo da razgovaramo o Denu Braunu (Dan Brown) ili Filipu Rotu (Philip Roth), Majklu Fridmanu (Michael Friedmann) i Džeremiju Rifkinu (Jeremy Riffkinu) – svi oni su ili prevedeni na albanski jezik ili se njihova dela citaju u originalu. Situacija s generacijama albanskih akademskih gradana koji su se formirali i delovali paralelno na ovim jezicima i sociokulturnim kontekstima bivše Jugoslavije još je interesantnija. Postoji ignorisanje „onog“ što se tamo dešava. Sindrom žrtava? A naši susedi, kako uopšte vide Albance, posebno one sa Kosova? Sa resentimentima prošlosti? Mešavinom izmedu žaljenja onoga „što se desilo“ i jedne bolje mirovne buducosti? Da ne zaboravimo da su prisutni i stereotipi o prljavim Albancima ili teroristima. Pitanje koje ovde treba postaviti je esencijalno. Da li ima šanse, mogucnosti, nacina da se brzo uspostave normalni odnosi izmedu albanskog kulturnog prostora sa prostorima bivših suseda. Koliko oni znaju o piscima, publicistima, naucnicima i o današnjem albanskom kulturnom kontekstu uopšte? Malo ili nimalo. Dok se to ne desi, teško da se mogu uspostaviti neki normalni odnosi. Bilo bi nepošteno i cinicno ako se ne bismo malo zaustavili i u nekoliko reci objasnili kakva je situacija kod Albanaca danas. Posle rata na Kosovu, marširanja ne samo NATO snaga nego i hiljadu drugih medunarodnih predstavnika, na Kosovu se zbio kulturni šok, cije pozitivne i negativne posledice još nisu sagledane, pošto pomenuti „proces“ i dalje traje. Izmedu ovog medunarodnog „haos sistema“, s jedne strane i snažne Albanije, s druge, bilo je pokušaja da se razgovara i debatuje o kosovskom jeziku, o kosovskoj naciji, o kosovskom identitetu. Uvidelo se da su ove debate bile više sponzorisane nego što su dodirivale žilu jednog širokog društvenog konsenzusa, ako hocete i nacionalnog. Albanski jezik i kultura nastavljaju da budu jedno. Kosovski Albanac gleda televiziju Kosova i zabavlja se sa onima drugim: dakle televizijom iz Albanije, a zašto da ne i onom iz Velike Britanije ili Nemacke. Medutim, glavne vesti o svojoj zemlji gleda na svojoj TV. Ništa neobicno. Ista je situacija i u odnosima izmedu Nemaca i Austrijanaca. Ili, ako hocete, i kosovskih Srba i onih u Srbiji. Kosovski Albanac cita novine iz Prištine, dok one iz Tirane ne traži uopšte jer u njima nema ono što njemu treba i one se, prema tome, ne nalaze