Žargon postkomunisticke transformacije karakterizuje cudnovata metaforicnost: odgoj za demokraciju, ispiti demokratije, škola demokratije, demokratija kojoj su još potrebne pelene, koja odrasta, koja je sve zrelija i možda se još nalazi u djecjim cipelama, pravi svoje prve korake ili, naravno, demokratija koja pati od decijih bolesti. Tako vec sam jezik postkomunizma otkriva paradoks koji ukazuje na najveci skandal najnovije istorije: ljudi koji su upravo u demokratskim revolucijama 1989/90. dokazali svoju politicku zrelost, preko noci postali su deca! Još koliko juce im je pošlo za rukom da sruše totalitarne režime u ciju je istrajnost, pa cak i nepokolebljivost citav takozvani zapadni, demokratski svet cvrsto verovao do poslednjeg trenutka i cije se moci bojao kao kakve onostrane nemani. U borbu protiv komunisticke pretnje mobilisane su sve politicke, ideološke i vojne snage, veliki državnici i generali, filozofi i naucnici, propagandisti i špijuni, a da se pri tom totalitarno cudovište ni jedanput nije cak ni zastrašilo. Uprkos tome, oni koji su ga najurili golim rukama nazvani su decom. Koliko juce na noge su podigli svetsku istoriju koja je vec ležala na samrtnoj postelji i pomogli joj da se nakon tako dugog perioda uspravi na vlastite noge, no vec danas i sami moraju da uce prve korake. Još juce su citavom svetu dali istorijsku lekciju o hrabrosti, politickoj autonomiji i istorijskoj zrelosti, no vec danas se svojim samoproglašenim vaspitacima moraju dokazivati kao dobri pitomci. Koliko juce su predstavljali spasonosni lek na smrt bolesnih društava, da bi vec danas i sami patili od decijih bolesti koje moraju tek preležati ne bi li uopšte bili kadri za život. Kakvo se to cudo odigralo te noci, kakav je to opsenar odrasle ljude pretvorio u nezrelu decu? To je, dakako, bila politika. Dete prepoznato u zrelom coveku nije ni zaostala faza u njegovu razvoju niti psihopatološka pojava poput nekakve infantilne regresije, vec politicko bice, zoon politikon par excellence. Ideologija po imenu tranzitologija Covek kao politicko dete namece se upravo kao idealni subjekat novog, demokratskog, pocetka. Neoptereceno prošlošcu i u potpunosti okrenuto ka buducnosti, ono je puno energije i mašte, voljno i kadro da uci. Isijava slobodu kao da je njeno cisto otelotvorenje, dok zapravo uopšte nije slobodno. Ono je nesamostalno i odrasli treba, odnosno dužni su da se staraju o njemu i namecu mu svoju volju. To ga cini utoliko podesnijim da društvu posluži kao osnova za novi pocetak. Ono u sebi potire sve protivrecnosti koje raspiruje iznenadno pojavljivanje slobode u društvu, no pre svih potire protivrecnost izmedu gospodara i potcinjenog. Nijedan odnos gospodovanja ne cini se samorazumljivijim od onog izmedu deteta i staratelja, nijedna vlast tako nevinom i opravdanom poput one nad nezrelom decom. Njima se sloboda ne oduzima, vec privremeno suspenduje, takoreci odlaže do daljnjeg. Tako dete pod starateljstvom, kao politicko bice „uživa“ odgodenu slobodu. A ako se jednog dana obecanje slobode ispostavi kao varka, uvek se može reci kako je to i tako bila samo bajka za decu. Represivna infantilizacija društava koja su se oslobodila komunizma predstavlja glavnu politicku karakteristiku takozvanog postkomunistickog stanja. Ona nigde ne dolazi više do izražaja nego u ideologiji postkomunisticke transformacije, neobicnoj teoriji koja se latila zadatka da shvati i objasni postkomunisticku transition to democracy. Tu cinizam postaje (politicko-)naucno mišljenje. Iz perspektive politicke nauke, komunizam se shvata pre svega kao prelazna faza, odnosno proces preobražaja, u kome iz real-socijalistickog nastaje kapitalisticko demokratsko društvo. Tako ni nauka o politici nema razloga da taj prelaz poima kao odredenu istorijsku epohu. Nedostaju mu elementarna obeležja identiteta poput specificnog postkomunistickog politickog subjekta ili sistema, specificnog postkomunistickog nacina proizvodnje ili oblika vlasništva, itd. Stoga politickoj nauci pojam „postkomunizam“ nije ni potreban. Umesto njega preferira vec pomenuti koncept transition to democracy i u okviru njega cak razvija samostalnu disciplinu koja „naucno“ ispituje taj proces, takozvanu tranzitologiju (transitology). Ona, u osnovi, pociva na cinicnoj ideji da ljudi koji su sami izvojevali svoju slobodu prvo moraju da nauce da tu slobodu zaista i uživaju. Znacaj tog paradoksa nadilazi istorijsku situaciju u kojoj su se nalazila postkomunisticka društva Istocne Evrope nakon 1989. Pojam tranzicije uvodi se kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina da bi objasnio razlicite slucajeve promene režima pre svega u zemljama Južne Amerike i Evrope. Tranzicija prvobitno, dakle, nije oznacavala ništa drugo nego „interval izmedu dva razlicita politicka režima“, kako glasi minimalisticka definicija iz 1986. godine. Ta tranzicija bila je „tranzicija iz...“, primera radi „iz autoritarne vladavine“ kako se navodi vec u naslovu knjige Gijerma O’Donela (Guillermo O’ Donnel) i Filipa Šmitera (Philippe Schmitter). U principu, tadašnja nauka o politici je fenomen promene režima uvek reflektovala retrospektivno. Pokušavala je, dakle, da a posteriori izvuce pouku iz istorijskog iskustva. Pri tom se nije tako mnogo interesovala za buducnost, jer je izlaz iz tranzicije shvacene na taj nacin u principu bio otvoren. U to vreme ona nipošto nije morala da završi u demokratiji; autoritarni režim jamacno se mogao pretvoriti i u možda daleko goru formu autoritarne vladavine. Tada je bilo potpuno zamislivo da, recimo, neku južnoamericku vojnu diktaturu smeni marksisticka, pa cak i maoisticka diktatura, ukoliko nije podvrgnuta potpuno drugacijoj vrsti promene. Cilenaci su, primera radi, tada demokratskom odlukom sa Aljendeom krenuli putem „socijalisticke demokratije“, ali ih je vojna hunta primorala da podu u drugom pravcu. U ono vreme svet je, dakle, još bio prilicno komp