Zajednicu aktera i gledalaca, koja je proizvedena po odredenim principima, njezini clanovi stalno iskušavaju i kao socijalnu realnost – premda je gledaoci koji nisu involvirani žele promatrati i shvatiti kao fiktivnu, cisto estetsku zajednicu. Erika Fischer-Lichte, Estetika performativne umjetnosti “Jer”, rece ptica,”ljudski rod ne može podneti suviše mnogo stvarnosti” T. S. Eliot, Cetiri kvarteta Skandal tranzicije Ono što bi se moglo nazvati provokacijom ili, preciznije, skandalom s predumišljajem, caruje globalnim svetom medija, marketinga, advertajzinga, estrade, žute štampe i šou-biznisa; kulturom tabloida, berzom, ekranom i/li pozornicom u kome sve veci broj pisaca i kriticara pokušava da podražava nova, estradna, politicka i tržišna pravila igre po kojima se provokacija izjednacava sa atraktivno plasiranim beskrupuloznim tracem koji bi njegove aktere i tvorce trebalo što pre da lansira u zvezdanu galaksiju VIP-ovaca, lišavajuci ih, istovremeno, bilo kakve politicke, estetske ili eticke odgovornosti za zloupotrebu medijskog prostora. (Podsetimo se: englesku skracenicu VIP Borislav Pekic u svom romanu Besnilo ironicno je preveo kao – Vrlo Istaknute Persone.) Citanje i pisanje, ubeduju kriticari i svi akteri (ne)postojece književne scene, nikoga više ne interesuju. Citanje i pisanje, predstavljaju, jednom recju, teror dosade u savremenom svetu ubrzanja i konzumacije sve novih i novih informacija i digitalnih slika. Tako se u doba kojim vlada imperativ „zabave“ i „provoda“, u doba hi-tec ere kojom vlada strasno interesovanje za nove „gadžete“ i njihov dizajn, ideja da neko provede život u pisanju i citanju može ciniti koliko besmislenom toliko i drskom. Doba konzumacije je u jeku, potrošacko društvo je, štaviše, u svojoj dekatentnoj fazi: nikoga ne iznenaduje cinjenica da pomenutim tržištem monopolisticki vlada – uz nesumnjivo pravo postojanja veta – ideja o citanju kao još jednoj lakoj i lako dostupnoj zabavi. Neizrecena mantra savremene književne kritike u Srbiji bi se mogla sažeti u pseudoemancipatorskoj i autosugestivnoj krilatici „i citanje može/mora biti zabavno“ kojim se kriticari stavnjaju u poziciju propovednika ideje provoda vezane za zahuktalu industriju pseudo-knjige i njenog tržišta. Ostaje, medutim, nerešenim šta se pod tom “zabavom” zapravo podrazumeva i na koji nacin ona povezuje sopstvene potrošace? Jer svako ko je ikada osetio famozno bartovsko zadovoljstvo u tekstu zna da je hedonizam citanja uvek pracen cudesnim izazovom prestupa svojstvenog samo istinskom, vrhunskom, neponovljivom provodu. Sve ostalo je tek konzumacija onoga što su Adorno i Horkhajmer nazvali neutralisanjem ili gušenjm individualnog društvenog otpora. U aktuelnim tekstovima srpske književne scene na to osnovno iskustvo citanja-prestupa kao da se, u strahu pred tržišnim imperativima plasiranja bestseler knjige po svaku cenu, zaboravilo. Da li je i u kojoj meri književna scena iz doba postmodernizma ostavila srpsku kulturu i književnu scenu nespremnom za suocenje sa gore nabrojanim izazovima savremenih društvenih i politickih promena? Istina je da se upravo generacija postmodernih pisaca i kriticara koja je delovala tokom osamdesetih godina dvadestog veka „suocila“ sa posledicama svog delovanja tek tokom devedesetih – u deceniji ratova na prostorima bivše Jugoslavije i poraza ideje jugoslovenstva. Iznenada izgubivši kosmopolitski jugoslovenski kulturološki kontekst u kome je delovala ova se generacija iznenada našla u raskolu izmedu svoje dotadašnje prakse, koja se dobrim delom sastojala i iz kosmopolitskog sna ponovnog „evropeiziranja“ ili cak „globalizovanja“ srpske književnosti, s jedne strane, i cinjenice da se ideali globalistickog društva za koje se ova generacija dobrim delom zalagala ostvaruju samo u obliku totalitarnih zahteva za društvenim i ekonomskim promenama na koje male kulture u tranziciji ne mogu adekvatno da odgovore. Neokolonijalni duh kraja dvadesetog i pocetka dvadeset prvog veka demonstrao se po kulturu pogubno i silovito, na nemilosrdno tržišni nacin, zahtevajuci redefinisanje stavova i re-distribuciju diskurzivne moci kojima je raspolagala generacija srpskih “postmodernisata”. Redefinisanje prvobitnih stavova srpske književne postmoderne kritike nikada se nije desilo, iz brojnih razloga, medu kojima politicki oportunizam i profesionalni karijerizam nisu nipošto bili beznacajni. Nova „teorijska obuka“ – u okviru kojih postmoderna pristaje na diskurs razlike rodnih i postkolonijalnih studija, konacno prihvatajuci znacaj i domete dugo ignorisane ili glasno ucutkivane feministicke kritike – prihvacena je, uz mnogo otpora, dve decenije prekasno. Rat je bio gotov a raspad i podela Jugoslavije završeni. Književna i kulturna scena, pak, u toj meri dekomponovani da se nije moglo govoriti ni o pluralizmu kreativne decentralizacije: u procesu tabloidizacije srpske svesti bilo kakav dijalog i razmena mišljenja ispostavljao se, iznova, uvek vec nemogucim kao i re-konstituisanje zajednica koje bi funkcionisale mimo zakona kultrnog, književnog, medijskog – pa i politickog – tržišta. Moglo bi se reci – ukoliko se tokom ovog rada složimo oko toga da li nešto poput “scene” uopšte postoji u tranzicionoj srpskoj kulturi – kako se politicka i književna “scena” na cudan nacin, kao u sistemu krivih ogledala, odslikavaju jedna u drugoj u borbi za stvaranje “trece Srbije”. Uzaludni pokušaj obnavljanja ili stvaranja estetskih zajednica - koje svojim samo naizgled fantazmatskim postojanjem propituju i izazivaju društvenu stvarnost - postao je tako jednim od osnovnih zadataka svih onih koji pokušavaju da se razaberu u tranzicionoj stvarnosti srpske kulture. Definicija i svrha takvih zajednice nije uvek jasna onima koji za njom tragaju – poduhvat otežan uvidom u savreme teorije “zajednice” koje uk