Radikalna promena koja je usledila u albanskoj književnosti polovinom 20. veka, koja ce potisnuti njenu sjajnu tradiciju korektnog predstavljanja albanskog socijalnog života, u pocetku se javila u formi partizanske pesme. Partizanske pesme, vecinom autora i pesnika sjedinjenih u antifašistickom otporu, cinile su jezgro socijalnog realizma, koje ce se kasnije inaugurisati kao službena doktrina i nastojanje da se ostvari što jaci diskontinuitet sa albanskom književnom tradicijom i izolacija albanske književnosti od drugih književnih pravaca u svetu. Iako su predstavljale intonaciju za stvar oslobodenja , na kraju rata postale su pobednicke. Partizanske pesme ucvrstile su se sa psihološkim i propagandnim efektima u masovnoj recepciji publike, slamajuci prirodni otpor dela kriticke publike prema ideološkom diskursu koji atakuje na tradiciju i estetski ukus. S druge strane, kada je socijalni realizam u književnosti prihvacen u Albaniji, dogodila se još jedna hibridizacija sa socijalnom i patriotskom tematikom, ciji su koreni u abanskoj književnosti iz vremena preporoda. Tragovi nacionalne istorije još od vekovnih ponora proglašavaju se kao slavne evokacije, ali svakako u funkciji konfirmacije finalne slave koja je došla s pobedom revolucije. Ovaj nacin književnog stvaranja omogucio je masovnu komunikaciju izmedu pesnika i publike zbog cinjenice da publika nije jasno uvidala stilski i idejni diskontinuitet sa ranijom albanskom poezijom. Ali ono što je ovde važnije, vezano je za uslove potpune izolacije, propagandnog pritiska i politickog odgovora koji se praktikovao svuda u albanskom društvu. U ovakvim uslovima citalac je na takvu poeziju gledao kao na najmekšu formu zvanicne ideološke propagande, a na same pesnike kao na humaniji i legitimniji deo politicke nomenklature. U meduvremenu, s pobedom komunisticke revolucije i povratkom Kosova i drugih albanskih krajeva pod jugoslovensku vladavinu, 1945. godine, potpuno se promenio i književni ambijent i kontekst. Na književnom polju pocela je jedna nova etapa, bazirana na modelima i doktrini socijalistickog realizma. Stroga je ideološka i policijska kontrola nad novim piscima i literaturom koju su oni pisali bila institucionalizovana zvanicnom cenzurom . U ovom periodu albanska književnost na Kosovu gradena je na tematici siromaštva i ropstva albanskog naroda u prošlosti i socijalnoj transformaciji društva. Glavni pisci ovog pravca bili su Esad Mekulji (Esad Mekuli), Mehmed Hodža (Mehmet Hoxha) i Hivzi Sulejmani (Hivzi Sulejmani). Ali s promenama koje su se dogodile u jugoslovenskom kulturnom ambijentu, proklamacijom o stilskim slobodama na jednom kongresu pisaca s kraja pedesetih godina, i u albanskoj književnosti na Kosovu pocele su se osecati efekti nove književne prakse, koji su se izražavali u nacionalnoj književnosti u bivšoj Jugoslaviji. Logicno je što su ovi efekti dolazili kao posledica kontakata i direktnog uticaja te književnosti na albanske pisce, koji su nastavili da pišu potpuno odvojeni od korena albanske književnosti u Albaniji. Redžep Cosja (Rexhep Qosja) konstatuje da je pocetkom šezdesetih godina „glorofikujuci ton posleratne književnosti baziran, uglavnom, na temama o izgradnji, revolucionarnim društvenim promenama, opštem emancipovanju, kolektivnom, društvenom, pubicistickom secanju na slavne ratne dane, polako poceo, u pocetku gotovo neprimetno, da prepušta mesto jednom umerenom tonu, koji se sve više pretvarao u meditaciju o coveku i o njegovom položaju u društvu i životu“. Zapravo glavna produkcija albanske poezije na Kosovu u šezdesetim i sedamdesetim godinama, sa figurativnom i semantickom strukturom, krajnje konfuznom, više je bila proizvod autocenzure njihovih autora nego neke stvarne esteticke koncepcije. Pisan u dualnom ambijentu, ovaj stilisticki pluralitet bio je ozvanicen. Dok je tematska sloboda bila ideološki kontrolisana, ova poezija je zatvarala u sebi apsurd esteticke antinomije i ideologije. Koristeci bez posledica ono cime su raspolagali, dakle stilski pluralitet, nekoliko autora je isprobalo razlicite tehnike sastavljanja stihova, s jednom cudnom strašcu, ali uvek izbegavajuci socijalnu i patriotsku temu. Sloboda eksperimenta, odvojena od težnje za poetskom strofom sa znacenjima i porukama o socijalnoj stvarnosti, nacionalnoj istoriji, kod nekih od ovih pesnika prerasla je u anarhiju eksperimenta. Poezija je zamišljana kao objekat nezavisno od toga što njeni autori nisu morali da znaju šta zapravo predstavlja, vec da ce on sam realizovati svoju funkciju. Dovoljno je bilo da ona ostane van kruga osmatranja oštrog ideološkog oka kontrole nad književnom umetnošcu. Roland Bart kao objašnjenje nekontrolisane prirode poezije navodi: „Ove reci-objekti bez uzajamne povezanosti, ugradene svom silinom svog izbijanja, koje svojim prostim mehanickim treperenjem na cudan nacin doticu susedne reci, ali se odmah zatim gase, ove pesnicke reci iskljucuju ljude, nema pesnickog humanizma u modernizmu, ovo vertikalno izlaganje je izlaganje s puno straha, što znaci da se covek ne dovodi u vezu s drugim ljudima, vec sa najneljudskijim predstavama Prirode: neba, pakla, svetosti, detinjstva, ludila, ciste materije itd.“ Mnogi stihovi albanskih pisaca s Kosova, zvanih modernista, ilustruju ovo Bartovo mišljenje o neljudskim predstavama. Nije lako izabrati najtipicnije, ali svuda ce zapasti u oko knjige Rahmana Dedaja (Rahman Dedaj), Becira Musljiua (Beqir Musliu), Tekija Dervišija (Teki Dërvishi), Ecrema Baše (Eqrem Basha), Fahredina Gunge (Fahredin Gunga), Nedžata Haljimija (Nexhat Halimi) i dr., koji egzemplarno ilustruju gorepomenuto Bartovo mišljenje. Iako su u istom periodu poeziju pisali i talentovani pisci u Albaniji, kao što su Fatos Arapi (Fatos Arapi), Ismailj Kadare (Ismail Kadare), Dritero Agoli (Dritëro Agolli), koji su više obradivali socijalne teme u okviru doktrine socijalistickog realizma, koja je u Albaniji bila službena, modernisticku poeziju Kosova ništa ne vezuje za n