Šta je mainstream, cool i šta je in s jedne, a šta je underground, alter i out s druge strane menja se, naravno, s obzirom na okolnosti, kulturu i politicku situaciju. Doduše, klasicna književnost je, na primer, ostala neprikosnovena kao i nekad, medutim, s obzirom da se broj stanovništva koje cita povecao ona danas uživa visok društveni ugled, ali je proporcionalno tome manje citana i za same književnike mnogo manje korišcena kao merilo za to šta je dobro i lepo. Medutim, kao što se za klasike (slikarske, vajarske, književne, filozofske) može reci da su »vecni«, u smislu da dostižu standarde koji prevazilaze prostorna, vremenska, jezicka i druga ogranicenja, tako se za neke celokupne segmente umetnosti može reci da ce, bez obzira na vremenske ili prostorne koordinate, uvek na neki nacin ostati na rubu. Jedan od najociglednijih primera svakako je gejevsko-lezbejska scena, koja je bila u prilicno lošoj situaciji kako u vreme Jugoslavije, tako i u danas na istom prostoru. U Izraelu su se u prolece 2005. godine okupili skoro svi vrhovni predstavnici konkurentnih monoteistickih religija (jevrejski, katolicki, pravoslavni i muslimanski), ne bi li, uprkos svim razlikama zbog kojih izbijaju cak i ratovi, zajedno ustali protiv parade ponosa koja je uskoro trebalo da se održi u Tel Avivu. Slican jedinstveni, homogeni front možemo da vidimo kako i danas deluje na prostoru bivše Jugoslavije. Uprkos svim razlikama kada je u pitanju nacionalna i verska pripadnost u ime kojih je u minulim balkanskim ratovima proliveno toliko krvi, vecina pripadnika nacionalnih i religijskih, prilicno homogenih grupa u svim državama na podrucju Balkana, jedinstveni su u mišljenju da GLBT-scena nema šta da traži u novonastalim kulturama. Iako je moguce reci da se položaj gejeva i lezbijki, na primer, u Sloveniji nakon sticanja nezavisnosti poboljšao i da uspesi kakve na književnom podrucju postiže, na primer, Suzana Tratnik, najizrazitija predstavnica pisaca tog, u Slovniji nažalost, još uvek pretežno marginalizovanog žanra, ne bi bili moguci u nekom drugom vremenu i prostoru, u post-jugoslovenskoj situaciji smo svedoci novog, ranije nevidenog razmaha diskriminacije GLBT-scene, ovog puta, od devedesetih pa nadalje preobucene u procvat nacionalizama. Odredene stvari se, uprkos svemu, ipak menjaju: u staroj Jugoslaviji je, recimo, srpskohrvatski jezik bio zvanicni jezik zajednicke federativne republike (zbog cega ga, s obzirom na postojeca dva nacionalizma radije zovem »jugoslovenski jezik«), a danas je, barem u Sloveniji, postao »niži«, ulicni jezik kojim se sporazumevaju još samo »cefuri«, odnosno doseljenici iz bivših jugoslovenskih republika. Tonci Kuzmanic je u svojoj studiji o netoleranciji u Sloveniji »Bitja s pol strešice« (»Bica sa pola kvacice«), objavljenoj devedesetih godina u Mirovnom institutu u Ljubljani pokazao kako je u nezavisnoj Sloveniji, zajedno sa visokoparnom retorikom o »demokratiji«, »slobodi« i »jednakosti«, otpoceo nedvosmislen proces diskriminacije i marginalizacije citavog jednog dela stanovništva koji je obeležen zajednickom oznakom »cefur«. Naravno, taj izraz je postojao i ranije (etimološki gledano, ta rec vodi poreklo od izraza »cefut«, koji je još pre Drugog svetskog rata najpre služio za oznacavanje Jevreja), medutim, u situaciji koja je nastupila posle osamostaljenja on u Sloveniji oznacava sve one koji nisu Slovenci, sve »ne-Slovence« koje nacionalno-centristicki orijentisan Slovenac prepoznaje pre svega po tome što su to »bica sa mekim c«. Ono što su romani Clockwork-Orange i Trainspotting ucinili za stanovništvo sa engleskog govornog podrucja, to je M. Mazzini (ucinio za slovenacko govorno podrucje: u inace etabliran, cist književni jezik uneo je govor ulice, koji mnogo adekvatnije odražava svakidašnju ulicnu stvarnost u kojoj se uglavnom jednostavno upotrebljava »jugoslovenski jezik«. Bez obzira na ustaljeno mišljenje najfundamentalnijih nacionalista, naime, »jugoslovenski jezik« ne govore samo »cefuri«, vec vecina mlade i manje mlade populacije koja taj jezik najcešce kombinuje sa engleskim, koji opet, hteli to ili ne, sa razvojem kompjuterske tehnologije u okviru koje je internet samo vrh ledene gore, sve više prodire u naše živote. Nesumnjivo, velika zasluga romana Gorana Vojnovica »Cefurji raus!« (,,Južnjaci, napolje!«) jeste ta da je dovršio projekat koji je poceo Magnifico svojim muzickim komadom »Kdo je cefur?« (,,Ko je cefur?«), naime, da je demistifikovao i dekonotirao izraz »cefur« i ucinio ga manje opasnim u rukama krajnje desnicarskih nacionalista/rasista. Medutim, na ovom mestu bih želeo da razmislim o jednom drugom aspektu, naime, o njegovom izuzetnom uspehu medu citalackom publikom, uspehu iza kojeg se verovatno skriva više nego što je to moguce prepoznati golim okom. Smatram, naime, da u vezi sa tim postoji izvestan problem, naime, problem komicnog povezanog sa netolerancijom. Još pre nego što sam znao za Gorana Vojnovica i njegovo delo sa više strana sam cuo onu poznatu poruku preko koje obicno neku knjigu uzmeš u ruke izvan uobicajenog plana citanja: »To moraš da procitaš! Skroz je dobra, ima onoliko da se smeješ!« Slede kraci the best of citati, kao, na primer, moj najomiljeniji o mekom c (koji citiram po secanju): »Ti Slovenci kada ti šalju racune prezime ti promene iz c u c, a kada citaš crnu hroniku u novinama, to isto c maksimalno istaknu!« I, vidiš, zaista se smeješ, cini ti se da je cela stvar inteligentno artikulisana i knjigu zaista uzimaš u ruke, procitaš je i legne ti na dušu kao dobro mlado vino u letnje vece. Medutim, sa duhovitošcu je kao i sa hegelijanskim duhom, povremeno ti se zatakne u grlu, i dok mesto koje ti smeta ne oslobodiš, ne da ti mira. Na tih nekoliko promocija knjige na kojima sam bio i na kojima je autor citao odlomke iz romana (jednu sam vodio kao moderator), više puta nisam odobravao kada se na odredenim mestima publika smejala, dok meni ti delovi uopšte nisu bili smešni, cak su bili tragicno-satiricni, ni izdaleka vredni smeh