*Ph' neutralna* (izdavacka kuca Blesok, Skopje, 2009) Lidija Dimkovska (1971. g) svojim pesništvom potvrduje stav Adrijane Kavarero, da ženski glas relativizira *patrijarhalni zakon, koji idealizuje one žene, koje šute*. Dimkovska poseduje snažan, radikalan pesnicki iskaz *bez ostatka*, kakav bi poželeli mnogi pesnici, bez obzira na svoj pol-rod. Njena poezija je puna paroksistickih slika, bogato razudene asocijativnosti, eruditivnosti, metajezicnosti – koja, medutim, nimalo ne poništava duboku ranjivost i senzibilnost pesnickog subjekta. Naprotiv, svi gore pobrojani atributi omogucavaju mocnu, na mestima, auto-destruktivno usmerenu perceptivnu energiju, koja se može oslikati stihovima, poput *Gotovo, došao je dan da creva uvijem vitlerima* ili *Pamcenje mi je poput vojnicke konzerve paštete*. Dimkovska je, ne samo u našem pesništvu, redak autor, spreman da primi i pokaže ubistvenu, jetku dozu metafizickog nihilizma (*Godinama vec, ja i Bog spavamo u odvojenim krevetima*), pri tom nimalo ne žrtvujuci svoj bogati, poeticko-retoricki potencijal za spekulativne dosetke, nemilosrdne tetovaže, *kavijarske obrnute perspektive*, ili parodijske preokrete poput *Hrišcanstvo – Love your shit as yourself*. Dimkovska je autorka, koju citatelj mora savladati svojom sopstvenom, kriticnom snagom jetkosti, radikalnosti i spremnosti za bolna, katarzicna iskupljenja.