Kada sam kasnije o tome razmišljao, na stanici, u tramvaju, priljubljen celom dužinom tela uz neku nepoznatu ženu, cinilo mi se da se to nikad nije ni dogodilo. Kao što inace prošlost izgleda kad se covek iz nje probudi. Ostaje samo neciji razuzdan smeh, zgrcen poput obarene kajsije na dnu tek otvorene konzerve, lica koja se poput leda polako otapaju u caši. Ali zvonjenje telefona one kasne noci još uvek je stvarno. Cujem ga, doduše, sve slabije, ponekad usred nemuštog sna u kojem je to jedini zvuk, dok hodam unazad kroz vreme, s rukom ispruženom prema telefonu koji ce mi podariti dane srece i nemira. I to baš kad je pocinjalo prolece s bubamarom zapetljanom u žute cipke paprati, tamo dole, u ciganskom dvorištu koje se vidi s mog prozora. Neko je preko dvorišta vukao gajbe s praznim pivskim flašama, mladi Ciganin valjda, koji je iz sveg glasa psovao kuce. Za suncanih dana svi su izlazili napolje da zasukanih nogavica ili goluždravi gacaju po blatnim baricama dok je Ciganka šmrkom prala crveni cilim, dok im je glasno govorila pokazujuci na sunce pa na tranzistor oko kojeg bi se najednom svi okupili. Te noci blesnulo bi iznenada zevanje otvorenih vrata odakle je istrcala crvena zavesa, ili je to bila crvena svetlost koja je gurala Cigane prema kucetu. Tada je zazvonio telefon. Pustio sam ga da malo zvoni pa sam bezvoljno pošao da se javim pretpostavljajuci da je to sigurno Bibi, bivša Bibi kojoj sam uzalud poklonio tolike mesece pažnje i razumevanja. Bila je opsednuta modom, bila je mlitava, bila je na jedan tipicno ženski nacin andeoska i prilicno glupa na mnogo drugih. A ja prilicno usamljen i zbog toga prestrašen, sulud usred požude koju je brzo smirila svojim brisuckanjem prašine nedeljom pre podne, slaganjem majica pod konac i milo izgovorenim savetima šta treba da uradim kad se kasno vratim iz pozorišta u kojem sam radio kao šaptac, kako da jedem a da ne ugrozim varenje, kome da verujem, kako da održim prisustvo duha koje sam ponekad pred predstavu gubio. Život bez Bibi, priznajem, opet je postao lep, mada je njen duh opremljen majcinskom brigom i urednošcu još uvek letuckao oko mene, podsecajuci me poput tesnih gaca, kada se previše uzjogunim. Povremeno je telefonirala pošto bih došao s predstave, tek da mi kaže kako brine za mene, jer je život podmukao a ja sam pravo naivno derište koje se smuca po budžacima ne mareci za šiljak, da li mi nešto treba, ostacemo, naravno, prijatelji. Završavao sam te retke razgovore pitajuci za mamu i lekove, sladeci se, kao poslednji muški sadista, da je Bibi iznenada oslepela i ogluvela, pa sam joj snagom nezemaljske volje slao njeno astralno telo koje mi je po terasi raspremalo stare tegle, da odleprša malo i do njenog stana i da je pod ruku odvede do kupatila. Najzad sam podigao slušalicu iz koje je nepoznati ženski glas rekao: – Znala sam da ne spavate, da kao i ja volite noc. – Da – odgovorio sam, a to je moglo da znaci svašta, da volim noc, da cekam šta ce mi sledece reci, da sam iznenaden pitomošcu glasa i da nijedno od ovoga necu reci puštajuci da kroz moj dah do nje dode sve što sam u trenutku pomislio. – Sigurno ste pogrešili – našta mi ona odgovori da nikad ne greši, dodajuci da je sada u našim prozorima pun Mesec, što je bilo sasvim tacno. U mom je kao španska snajka dobio maramu od zavese, a još mi rece da ona tada ne može da spava. Videla je i moj osvetljen prozor, što me je nateralo da zgrabim telefon i pritrcim prozoru, usput srušivši stalak s novinama ne bih li otkrio odakle me zove. Iz njenog stana, dakle, vidi se moj prozor. Neka bezlicna svetla, daleke rupe izbušenog neba tinjale su kroz mrak. Uostalom, ona je mogla da zove i iz mracne sobe. – Pa samo tako, da vas cujem – rekla je nežno i tiho, i spustila slušalicu dok sam ja u signal mucao nešto o njenom imenu. Dešavalo mi se da, vracajuci se kuci, sednem na neku klupu umrljanu krecom golubijih govanaca, pogrbim se i laktovima oslonim o kolena. Usred zvucne halucinacije, koju sam prvi put doživeo na završnoj godini muzicke škole, cuo bih kako citav svet prijatno bruji kroz prozor, kako buce daleki gradovi i talasi, kako telegrafske žice trepere ulazeci kao fine burgije u moj sluh, koji bi istinski pocinjao da razdvaja i razlikuje sve te zvuke. Cuo sam soptanje vozova i škripu tockova, zatim glasove putnika koji se smeju i kašlju, šušketanje novina u njihovim rukama, tocenje vode u prirucnom lavabou, sve to zatim skupljeno i ukroceno u jednu veliku loptu, veliki huk koji bi se valjao po meni, raspadajuci se u otkucaje srca i mog sata. Tako me je te noci, potpuno razbudenog, rasturalo po izgužvanom krevetu, zujanje uznemirene košnice, koje je uticalo na živce. Usred nesanice poceo sam da osecam groznicu prouzrokovanu možda nedeljnom napetošcu, ali i nepoznatim ženskim glasom, koji je dolazio spolja, onako kako sam i sam posmatrao svet, sa strane, nervirajuci se zbog nesposobnosti da se u bilo šta ozbiljno ne ukljucujem. Pred zoru pogasiše se vatre pakla koje su mi prljile dlake na rukama i nogama pa sam se svaki cas ceškao, pokušavajuci da pomirim jastuk i leda, caršav i stopala, usnuvši kroz haotican dremež rajski puteljak, koji me je odveo do kišnog jutra. Sledece noci opet je zvala. Njen glas je zacvrkutao: – Kako je, šaptacu? – što me je u trenu potpuno oborilo s nogu, pa sam je upitao odakle zna da sam sufler u pozorištu, a ona je odgovorila da se neke stvari jednostavno podrazumevaju, naglo prešavši na pricu o vlažnim krpama u vazduhu zbog kojih se u prolece teško diše. A vi, kako ste vi, kad je posle kiše sve toplije, i kad se ima utisak da se, narocito u tami, nepodnošljivo ništa ne dešava. Predložio sam joj da se nademo u kaficu Scena, koji je radio celu noc, popijemo pice i lepo se ispricamo. – Da bi ljudi razmenili malo pažnje – rekla je – nije potrebno da se ikad vide. Posle treceg ra