O MEKOM SRCU Kud ceš, ženo, Nesmišljeno? Jovan Grcic Milenko Pogreb beše zakazan za cetiri popodne. Kad ono: skandal! Ha, a tako lep sprovod! Ali, u vreme kad naša prica pocinje, svi su još uvek na okupu: otac Janek, mama Greta, njen brat, velecasni Mikulaš, uskih ramena i istih takvih brkova; i deca: stariji brat gospodice Rouz, i ona sama. I vreme kad se u njihovu kucu uselio rodak. (Niko ga nije zvao po imenu, pa necemo ni mi). Dali su mu sobu ispod stepeništa, malu, ali veoma lepo nameštenu. Ujutro, pre nego ostali ustanu, on odlazi na posao u obližnje nadleštvo. Navlaci narukave i veoma brižljivo, pognute glave, ispisuje stranice akata za jednokratnu upotrebu. Kad bi ga pitali, šaleci se, kad ce unapredenje, odgovarao bi (videlo se da se ne pretvara), da ga je strah da potpiše i jedno obicno rešenje, a kamoli... Prolaze dani, nedelje, meseci, i poneka godina. Gospodica Rouz još nema trideset pet, ali svi behu mišljenja da je za nju vec kasno. S veceri, kad kuca polako tihne i život u njoj zamire, ona bi sedala pored kamina i uzimala goblen "Veceri u seocetu kraj Dikanjke", koji, evo treca godina vec, nikako da završi. Ona bi sedela u svojoj fotelju (u kuci je svako imao "svoje mesto"), uzimala ram sa slikom i pocinjala bez nekog narocitog žara da udeva iglu. Rodak bi za to vreme sedeo poludesno od nje, ne baš tako blizu kamina kao ona, i citao, ako malo bolje pogledamo, uvek istu knjigu: "Uzorno ponašanje u Javnim nadleštvima". Bilo je veceri da ne prozbore ni jednu rec, ako izuzmemo uobicajeno "dobro vece" i "laku noc". Tog jutra mama se nije osecala baš najbolje, pa je nocni program produžen skoro do podneva. Gospodica Rouz je nekoliko puta išla do njene sobe, stajala pred vratima, premišljajuci se, da li da pokuca, a onda bi se tiho okrenula i vratila u svoju sobu. Bilo je vec primeceno ( i dojavljeno mami) da danima ne silazi na dorucak. Govorili su, to je uobicajeno ponašanje za devojku njenih godina. Najzad, mama se pojavila! Povez oko glave dovoljno je govorio da s njom danas ne treba ozbiljno racunati. Sela je tik uz kamin (sedamdeset šesta joj je, znate), prinoseci usnama šolju sa vec ohladenom kafom. Srknula malo, pa je odložila. "Mislim da sam cula korake ispred vrata moje sobe, Rozi? "U pravu ste, mama.", rekla je Rouz. "Imala bih nešto da vam saopštim." "Da cujemo!", rekla je mama. Rouz je skrstila šake u krilu, i, ne okolišeci mnogo, rekla: "Ja sam trudna..." "Oh", bilo je sve što je mama uspela da kaže, a onda se, sasvim lagano, kao da želi nešto da dohvati, presamitila preko naslona. "Ona je, ona je...", promucala je Rouz, i stavljajuci dlan na celo, pala u nesvest, uspevši, nekako, pre toga da krikne. Tata, koji je prvi dotrcao (u kuhinji je cistio ribu), u prvi mah nije znao koja je od njih dve mrtva. I njemu je, jadniku, trebalo vremena da se snade. U tome mu je pomogla Rouz tako što je istu onu ruku vratila tamo gde je bila kad je bila odlucila da padne - na celo. "Mama!", uspela je samo to da kaže, i opet se, vrlo uspešno, onesvestila. Da rezimiramo: Mama je sahranjena sutradan. Rodak nije bio na pogrebu. Ostao je (to je bila tatina ideja) uz Rozi. I sad, dok bližnji u raku ubacuju po grumen zemlje, njih dvoje sede tamo, u njenoj sobi. On je, sasvim izvesno, drži za ruku. Rozi ce se uskoro poroditi, i za koju godinu, svi troje ce nedeljom ici na groblje, da zaliju cvece na maminom grobu. Dani ce prolaziti, bez žurbe, bez iznenadenja. I svako ce, u svom svetu, biti miran i spokojan. O SLEPOM KOLOSEKU Živeo bih u vozu kad bi mi ga neko poklonio. Sem Šepard Voziti se u spavacim kolima isto je što i doživeti orgazam koji nije samo tvoj. Nego ciji? Nocu, kloparanje tockova, cujem u snu. Cijem snu? Volim kako zvezde, tad, nestaju u daljini, postajuci senke zvezda od malopre. A u vagonu druge klase uvek je tesno, raj za zaljubljene. Voziti se u vagonu druge klase isto je što i doživeti orgazam kad to niko od tebe ne ocekuje. Od koga? Secam se ranog ustajanja, kako visim o ocevoj ruci na putu do stanice. Ide porodica na more! Jupiii! Mada je cokta pice moje mladosti. Ispijam je na dušak, a onda podrigujem do Sutomora. Kad izademo iz tunela Sozina, ugledamo more koje se kupa u jasnoj svetlosti. I dok silazimo niz stepenice do mora, cujem zvižduk voza koji se udaljava. I pocinjem da placem. Niko ne zna šta mi je, a ja ne umem da kažem. Toliko sam mali, i ne znam da volim vozove. Ta ljubav je, s godinama, rasla. Sad cesto sidem do železnicke stanice, narocito petkom, tad su gužve najvece, i gledam vozove koji dolaze i odlaze. Da rezimiram: Kad svi putnici izadu, ulazim u kupe i udišem vazduh koji je ostao posle njih. Sedam na još toplo mesto i puštam da njive promicu, brže i brže, sve dok, u jednom casu ne izgube oblik. Tada ustajem, sklapam novine, i spremam se da izadem na prvoj sledecoj stanici. Tamo su otac, i majka, odavno vec mrtvi. Majka sa suzama u ocima, srecna što smo svi opet na okupu. O SARDONSKOM OSMEHU Grcima se ništa više ne da zameriti. To što su sadašnje ostrvo Sardiniju zvali Sard. Po svemu sudeci, razlog kom se prikloniše beše prakticnost. Sard! Pa, to i danas mnogo bolje zvuci. Krace je, a kad se izgovara, akcenat koji lebdi iznad slova a, stvara osecaj da je ime duže nego što jeste. Mogli bi tako satima, ali vreme nije na našoj strani. Dakle, osmeh. Kiseli osmeh. O tome bi valjalo reci koju. Ljudi sa ovog ostrva, ako je Grcima verovati, imali su karakteristican osmeh, ili bi se pre moglo reci nacin smeha, po pravilu grcevit, i cinican. Neki, koji su bolje upoznati s tamošnjim obicajima, tvrde da stanovnici Sarda, u hranu, stavljaju narocitu vrstu trave. To donekle objašnjava volšebnu pojavu na usnama tamošnjih stanovnika koja im iskrivljuje osmeh, (tako što im se gornja usna, pri krajevima malo uvrne na g