»Cini se da se tzv. ujedinjenje Evrope sprovodi sa veoma malo razmišljanja«, napisali su 1993. godine Jelica Šumic Riha i Tomaž Mastnak u uvodu tematskog broja casopisa Filozofski vestnik, naslovljenom Questioning Europe, i u nastavku naglasili da »nije prvi put da se Evropa ujedinjuje, samo što ujedinjavanje nikada do sada nije pratio takav nedostatak ideja i refleksije« (Mastnak i Šumic Riha, 1993, 7). Autori su bili kriticni prema Evropi pre svega zbog krvavih dogadanja na prostoru bivše Jugoslavije, koje Evropa nije pokušala da spreci, izmedu ostalog i tako što nije podržala zalaganja za demokratizaciju Jugoslavije: kao što je zapisao jedan od zapadnoevropskih diplomata, koji je deo svog profesionalnog života posvetio Balkanu: »Evropa iz Mastrihta nije cula poziv u pomoc Evrope iz Sarajeva« (Gentilini, 2007, 51). Narednih godina je pre svega akademska sfera uspostavila kriticni odnos prema nekim praksama institucija Evropske unije i prema diskursima koji na nacionalnoj ili nadnacionalnoj ravni nastaju u vezi sa njom (izmedu ostalih Mastnak, 1998, Zielonka (ur.), 2002, Velikonja, 2007, Armstrong i Anderson (ur.), 2007 itd.). Diskursi vezani za Evropsku uniju koji su ,,najglasniji” u društvu – politicki i medijski diskurs – ostali su, medutim, i dalje izrazito nereflektovani. Danas, kada se Evropa kao pojam ili ideja ideološki skoro u potpunosti izjednacila sa Evropskom unijom, clanstvo u Uniji je glavno legitimizacijsko sredstvo u oblikovanju nove simbolicke geografije evropskog kontinenta: da iskljucuju ili ukljucuju mogu samo oni koji su vec u Uniji, dok su oni koji se trude da postanu njeni clanovi – oni koji su na putu u Evropu, ili oni kojima mogucnost prikljucenja Evropskoj uniji uopšte nije data (tzv. susedi EU), iskljuceni. Diskurzivnu praksu, u kojoj se pojmovi Evropa i evropsko izjednacuju sa Evropskom unijom, Mitja Velikonja oznacava kao »'iskonski greh' novog evrocentrizma (...) Pod izgovorom pojednostavljivanja, skracivanja, ili pak elokventnosti ('eulokventnosti?'), ti se izrazi jednostavno poistovecuju: politicko-ekonomska zajednica preuzima geografsko-istorijski naziv kontinenta« (Velikonja, 2007: 34-35). Pri tom »sam proces ulaženja u EU (...) prikazuje kako se neevropske države preobražavaju u evropske. 'Euzurpiranje' izraza Evropa, evropejstvo, narocito u vreme ulaženja, odnosno pridruživanja (u zavisnosti od pozicije govornika, u zavisnosti od toga da li pripada buducim ili starim clanicama), geografski razvrstava evropske države na one koje su u politicko-ekonomskom smislu evropske (koje su u EU), i na one koje nisu evropske« (op. cit., 35). Proces pridruživanja balkanskih država Evropskoj uniji odvija se tako što se od njih zahtevaju korenite i višeslojne promene na najrazlicitijim podrucjima društvenog i politickog života i privrede: »Pripreme za istovremeni ulazak na jedinstveno tržište i u šengenski sistem u državama centralne i istocne Evrope su prouzrokovale duboke promene u monetarnoj politici, poreskom sistemu, protoku kapitala, kontroli naseljavanja i u politickim i institucionalnim okvirima, ukljucujuci ispunjavanje uslova za ulazak koje ni clanice EU ne moraju da ispunjavaju« (Hammond, 2006, 13-14; up. Zielonka, 2002, 8). Zbog podele evropskih država na clanice i neclanice, u EU je, s druge strane, nastala situacija u kojoj je za druge zalaganje za clanstvo u EU nužan uslov za privredni razvoj i ukidanje nižeg statusa u evropskoj hijerarhiji. Kakva je priroda diskursa koji nastaju u upravo opisanom kontekstu, i šta taj kontekst znaci, kako za one koji te diskurse oblikuju tako i za one koji su njihov predmet? Šta nam ti diskursi mogu reci o prirodi današnje Evrope? Kako se na taj nacin ostvarena simbolicka geografija Evrope ogleda u prostoru koji se danas oznacava imenom zapadni Balkan i koji se u velikoj meri poklapa sa prostorom nekadašnje Jugoslavije? Na sledecim stranicama pokušacu da odgovorim na ova pitanja. Zapadni Balkan kao kolonijalni Drugi »Kulturni drugi« su tako u istoriji Evrope kao i danas osnovno »sredstvo« za legitimizaciju evropskog identiteta, koji se zapravo uvek artikulisao u odnosu i u suprotnosti prema Drugome. Danas se intenzivno posvecujemo traganju za evropskim identitetom i njegovom osmišljavanju, mada je to, istorijski gledano, prilicno nova ideja: kao što istice Peter Burke, sve do 15. veka ime Evropa se upotrebljavalo samo sporadicno, rec nije imala posebnu težinu i »nije znacila velikom broju ljudi« (Burke, 1980, 23, citirano prema: Mastnak, 1997). Tomaž Mastnak (op. cit., 15) to objašnjava cinjenicom »da je Evropa ekskluzivisticki pojam, da je ukljucivala uvek samo tako što je iskljucivala« i da u pomenutom periodu u mehanizmima ukljucivanja/iskljucivanja »Evropa« nije imala nikakvu ulogu. Sredinom 15. veka, nakon otomanskog osvajanja Konstantinopolja, 1453, »'Evropa' je pocela da zadobija sve izrazitije emotivne tonove i mobilizatorsku moc, postala je pojam koji je poceo da deluje kao 'nosilac zajednicke svesti Zapada'« (op. cit., 16). »Evropa se kao politicka zajednica oblikovala u svetom ratu protiv 'Turcina', koji je u renesansi postao simbol za neprijateljske muslimane« (op. cit., 24; up. Le Goff, 2006, 21). Tokom veceg dela dvadesetog veka glavni Drugi za Evropu postao je komunisticki drugi. Krajem veka, kada »razvijeni Zapad« više nije mogao da se poziva na pretnju komunizma, vratio se svom tradicionalnom »strašilu« – islamu i muslimanima (Delanty, 1995, 150). Pri tome su – i to uvek treba iznova isticati – ostali, vec oblikovani evropski Drugi – kolonijalni Drugi, semitski Drugi, komunisticki/istocnoevropski Drugi – od svoje drugosti izgubili veoma malo ili skoro ništa. Osobina balkanskog Drugog kao napola drugog – polucivilizovanog, koji i jeste i nije u Evropi – pokazala se kao suštinski važna u kontekstu koji je stvorilo clanstvo nekih država u EU i proces pridruživanja drugih. Zapadni Balkan je idealan nastavak prethodnih balkanskih Drugih (Balkana, jugoistocne Evrope) za održavanje takve drugo